Оде глава забадава
Откачи се, на друм паде
Нестаде без трага јава
Тело клону попут кладе
Цењена је била глава
Ал’ јефтина к’о и свака
Прошло време тврдоглавих
На смрт имуних јунака
Сад би свака глава хтела
Да одгризе комад славе
Али у тој шуми глава
Све су главе преко главе
© Владица Миленковић
4.
СЛАГАЊЕ СРЦА
Острва од наших срца
потопљена
у мочвари света
где се таложе
као муљ
на њеном дну.
Препознајте у њему праведника
и када га будете осудили на смрт
и када буде део ништавила.
Само,
када га будете убијали –
поштујте правила!
Исто ће га болети,
али ће вас заволети.
Неизрециво!
© Владица Миленковић
Док стојимо усред блата
Сија земља демократа
Наслеђена од бандита
Што су дошли после Тита
Гацали смо овим блатом
Водили смо рат за ратом
И без руку и без ногу
Молили се само Богу
Ми од блата нисмо даље
Ту смо као свој на своме
Сачували живе главе
Да се о њих копља ломе
Том мрачном страном свемира
нисам прошао да бих те тражио,
већ заслепљен једном звездом
тражио сам сопствени пут.
Киша метеора је лупала
о кровове свемирских путева
којима сам изгубљен лутао
у грчевито сањаном сну.
И тако згрчен се будио,
грчевито из свемира враћао,
у грчу сам се сећао
да свемир је све што си ти.
© Владица Миленковић
Дубимо на глави
Наопак нам свет
Главом смо на месту
Као нојеви у песку
Прашина у очима
Константно нас омета
Ми бисмо да допремо…
Ал’ немамо домета.
Гледамо у сутра
Ал’ не знамо страну
Можда је то јуче
Што пратимо сада
Вртимо се у круг
Тражећи путању
Два корака назад
Напред нема када.
Противник се у мени настанио,
у мени се скрасио,
себе је спасио.
А шта је са мном!?
Једноставно нисам побегао,
себе сам храбрио,
себе преварио…
Још увек сам ту!
1.
СЛИКАР
Дуго је гледао призор:
светла неона,
дрхтај хладних улица
и понека разбијена глава.
Тражио је инспирацију
док се крв проливала
по асфалту,
по историји,
стварајући ремек-дело.
Зар је ово демократија?
Све нека братија,
споља богатија –
унутра сакатија.
Где је овде народна воља?
Свуда је невоља,
и много је гоља
за ова времена боља.
О чему мисле те паметне главе?
Још увек размишљају
између сна и јаве,
између хорора и страве.
У сумрак се
зањишу гране
и ветар
под окриљем ноћи
прохуја
не будећи ме
а мој сан
пође за ветром
оте се
између трепавица
остајући недовршен
међ’ гранама
да виси ми над главом.
© Владица Миленковић
