Интервју – Наша реч (Румунија, 2014.)

Интервју објављен у Недељнику Савеза Срба у Румунији „Наша реч“, на странама Сатира, у двоброју 1261-1262 од 25. априла 2014. године:

Владица МИЛЕНКОВИЋ, сатиричар, главни уредник „Жикишона“

ПРИЧА О ХУМОРУ

Владица Миленковић

Рођен у Параћину 20. новембра 1973. године, где и данас живи и ствара. Објавио три књиге афоризама: „Критична маса“ (2005), „Досије ФенИКС“ (2010) и „За сваки случај“ (2014). Учествовао у приређивању два алманаха афористичара: „Афотека“ (2012) и „Афотека 2“ (2013). Са афоризмима, кратким причама и поезијом заступљен у више антологија и зборника. Добитник награде за најбољу сатиричну причу „Сатира Феста 2013“ у Београду. Организатор Сатиричне позорнице „Жикишон“ и Фестивала уметности „Артикулисање“ у Параћину. Оснивач Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“.

– Како је писати сатиру у земљи која је изнедрила толико сјајних сатиричара? Да ли је то подстрек или хендикеп?

По виђењу многих пре да је хендикеп, јер шта год се напише одмах крену поређења, те ово личи на овог, те оно личи на оног. Такве ствари често буду многима оптерећујуће, али мени лично то је подстрек за даље бављење сатиром. Данас је писање афоризама постало књижевни велеслалом где пролазе само они који вешто заобилазе неукус и плагијаторство. Ваљда ће на крају од тог стваралаштва остати нешто као траг једног времена, раме уз раме са савременицима по перу. Мала надоградња Домановићу, Вибу, Радовићу, Нушићу,..

– Јесу ли Срби познатији по сатири или (међусобном) сатирању?

Одувек је било сатирања међу Србима; брат брата, кум кума, комшија комшију, затим саплитања ближњег свога и друге српске дисциплине. Сатира је ту само да нас опише на један данас свима прихватљив начин. Само је питање колико ће то људи разумети како критику, а не као виц о нама.

– Како се параћински „Жикишон“ сналази у вечитој транзицији?

Ако гледамо на „Жикишон“ као на једно од интернет места за хумор, сатиру и карикатуру, у овом времену транзиције опстаје личним ентузијазмом из заљубљености у ове књижевне форме зачињене карикатуром уз врло мала финансијска улагања. Али ако на „Жикишон“ гледамо као на Сатиричну позорницу која је фестивалског карактера, ту је већ повуци-потегни. Претходних пар година све је реализовано захваљујући разумевању људи из Културног центра Параћин и неких пријатеља, знајући колико рада улажем у промовисање хумора и сатире. Како ће бити наредних година не размишљам, јер не знам ни како ће се све реализовати ни ове године због све мањег улагања у културу на државном нивоу, што је по свему судећи ове године достигло врхунац.

– Познато је да се писци „не миришу“ међусобно. Каква је ситуација са афористичарима?

Чини ми се, не у великој мери, али и међу афористичарима има оних који се међусобно не поштују, да се благо изразим. Чак су се претходних година дешавале неке несугласице које су излазиле и у јавност, што је свакако нимало лепа слика. Међутим, има ту доста и зависти оних који су умислили да су велики афористичари или, још шире, сатиричари, иако то нису показали не само делима, већ и као људи. То су последице личног расцепа између жеља и могућности, потпомогнутог од стране многобројне родбине и пријатеља који лако користе епитете: царе, легендо, краљу, мајсторе,.. па се многа мишљења о онима који се такође баве писањем, у овом случају сатире, граде на основу личне умишљене генијалности. Треба пре свега наћи своје место, ма где и које оно било, и тежити да стекнете поштовање других показујући да сте на свом месту. Све ово може да важи уопште у животу.

– Која су, по Вама, три најзначајнија српска бренда?

Ред, рад и дисциплина! Шалим се, наравно. Првенствено спорт видим као српски бренд. Ту бих сврстао и афоризам, можда мало пристрасно, али стварно то мислим. Доказ за то су антологије српског афоризма којих је све више на другим језицима. Трећи бренд нека буде шљивовица, не због пророчанства Тарабића, већ због утехе коју нам пружа кад нам је потребна. Хахаха

– Ако бисте имали политичку моћ, шта бисте најпре променили?

Најпре бих променио земљу, а можда и планету. Јер тешко је ишта у једној малој и нестабилној земљи променити када постоје јаки утицаји са стране. Често се заступају интереси великих сила, тако да је реална политичка моћ у Србији само илузија. Политичари у Србији могу да продају причу народу, али рачуне полажу неком другом. То је то ново доба, глобализација којој се не може одупрети.

– Реално – могу ли у данашњим условима писци и уметници да утичу на промене у друштву?

Они који се баве било којом врстом уметности, па и писци, могу само да утичу на свест појединаца, на њихове мале светове. Али утицај тих малих светова на ширу друштву заједницу је све безначајнији. То зна свако ко се бави организацијом културних дешавања. Нажалост, и тих малих светова је све мање, јер се већина приклања маси, па тако имамо разне гранд параде шунда и кича и инстант писце који продају велике тираже. Све док телевизије са националном фреквенцијом и утицајни штампани медији не промене своју политику култура ће бити подземље.

– Шта би Европа требало да научи од Србије, а шта Србија од Европе?

Нисам сигуран колико Европа кроз Европску унију уважава традицију и навике малих народа. Покушава се на све начине да се народи укалупе у једну целину и тако врши контрола над њима. На пример, замислимо само да се у Србији забрани производња ракије у кућној радиности уз „веселу машину“ или да се забрани да неко закоље прасе или овцу у свом дворишту како би прославио празник. Ја то не могу да замислим. Мишљења сам да је Европа постала сопствени талац, а Србија је део ње, ма колико се карте прекрајале.

– Које су Ваше највише књижевне и животне амбиције?

Што се тиче књижевних амбиција оне нису велике. Могу да кажем да никад нису ни биле. Амбиције би свакако биле веће да се може уопште живети од писања, али кад се све сведе на ниво хобија амбиције падају у други план. Што се тиче животних амбиција, не знам, можда је време за животну сапутницу или сапатницу… зависи како се и ко се узме. Хахаха

Интервју водио:
Горан Мракић

АФОРИЗМИ:

* Бог нас још није погледао. Ми смо невиђени верници.
* Не могу сви да нас воле. Неки би хтели и нешто више од тога.
* Добар сам као хлеб. Често се једем и по три пута дневно.
* Са пролећем живот ће нам се променити из корена. Имаћемо шта да пасемо.
* Имам лош апетит. Час сам гладан, час немам шта да једем.
* Посао ми је такав да не могу мирно да спавам – на радном месту.
* За отаџбину срце бије изнутра, а полиција споља.
* Коме је дошло из дупета у главу препоручљиво је да не отвара уста.

Линк: Наша реч, Сатир, 1261-1262

Facebooktwitterpinterestlinkedinmail