Интервју – Етна (2006.)

Интервју објављен у Првом електронском часопису за сатиру „Етна“, број 58, јун-јул 2006. године, под насловом:

ВИШЕ ПИСАЦА НЕГО ПИСМЕНИХ

Нисам упао у ту замку трчкарања за неког другог, за нечије промоције књига, за нечије коктеле и то све по неким тамо заслугама

Владица МиленковићВладица Миленковић Влајче, рођен у Параћину, 20. XI 1973. године. Пише сатиру, поезију, кратке приче и e-mailove.

Објавио књигу афоризама „Критична маса“, у оквиру мултимедијалног пројекта „Жигосање“ у коме се налазе и афоризми и карикатуре Зорана Матића Мазоса, све то уз пропратни CD-ROM.

Један од два оснивача Сатиричне позорнице „Жикишон“ у Параћину. Главни кривац за фанзине „Жикишон“ и „КултУРА!“.

Објављивао, објављује и објављиваће у фанзинима, новинама, часописима, зборницима, антологијама и енциклопедијама.

Добитник награда за поезију. Зрео за још коју књигу. Наставак следи…

* * *

ЕТНА: Попут бројних аутора свој списатељски опус започели сте још у средњој шклои, па ипак је доста година протекло до одлуке да своје стваралаштво публикујете. Како је дошло до преокрета, шта је утицало на то да се отиснете „са обале“ и препустите суду јавности?

Миленковић: Најбоље је прво рећи шта је утицало да се то стваралаштво не публикује. А то су учмали књижевни клубови, које у већини градова, претежно мањих средина, воде исти људи већ 20-30 година и који имају схватања која не желим да коментаришем, као и те исте људе. Узалудно је о њима трошити речи. Е, ти и такви су једноставно одбили младе људе надарене за писање, не пружају им никакву подршку, а о објављивању књиге да и не говоримо. Ја нисам упао у ту замку трчкарања за неког другог, за нечије промоције књига, за нечије коктеле и то све по неким тамо заслугама. Те књиге су само производ грамзивости, похлепе и себичњаштва. Не бих ни по коју цену да улазим у коментарисање њиховог квалитета јер нисам компетентан за то, али кад се погледају ове чињенице тај квалитет пада у други план. Треба бити прво човек, да би те ценили и у ономе чиме се бавиш. Ето, из свега овога што сам навео закључак се може извући веома лако, а они који су се нашли у овим речима они то одавно знају и мудро ћуте. А оно што је довело до преокрета да оно што стварам препустим суду јавности је сазревање током свих година у којима сам гледао шта ради – слободно могу да кажем – књижевна мафија. Упркос свему нисам закаснио да добијем и коју награду за поезију и да објавим поезију, кратке приче и афоризме у многим зборницима и другим издањима.

ЕТНА: Последњих година сатирична сцена, нарочито када је реч о афоризму али и осталим жанровима, као да је вапила за новим, младим ауторима, самим тим и свежим идејама, па ће поред, већ десетак година, младог Томислава Марковића, Александра Новаковића, надајмо се стајати и Владица Миленковић. С обзиром на осеку, претпоставка је да ће многе очи, нарочито старијих колега бити упрте у Вас. Обавезује ли то?

Миленковић: Наравно да обавезује, али и охрабрује. Доста колега који се баве сатиром сам упознао и са њима изградио један коректан однос јер су и они сами такав однос градили према мени. Ово није рециклажа типа „о колегама све најлепше“, већ је то једна нормална ствар јер смо на истој страни и поштовање треба да постоји. Новаковић је човек кога сам упознао лично и веома ценим његов рад. Ми сарађујемо већ неко време преко фанзина који сам сам покренуо, а који је један бунт и протест баш ономе о чему сам претходно говорио. Ових дана смо још више појачали сарадњу путем wеб сајта АРТиЈА који сам покренуо са Мазосом. Марковићеве афоризме сам читао и мислим да његов рад најбоље осликавају баш они. Оштри, бескомпромисни и са пуно духа.

ЕТНА: Почели сте са фанзинима у сопственој режији. Колико је та форма на овим просторима присутна, може ли се на тај начин стићи до публике?

Миленковић: Свакако да се може стићи до публике и све то, наравно, уз пуно труда. На крају ипак има резултата ма колико се то некоме чинило као утопија. Имао сам и имам сараднике широм Србије, и само заједничким радом и дистрибуцијом тих фанзина, коју потпомажу ти исти сарадници, се може постићи нешто, а првенствено да будемо читани и тамо где људи за нас нису до тада чули. Дешава се, кад ме људи сретну или се чујем телефоном са неким, да ме питају кад ће нови број, што довољно говори да има интересовања и за такву форму представљања публици. Можда не у неком великом броју, што ми је донекле и драго јер последњу деценију и више, у Србији имамо више писаца него писмених. Ја гледам на фанзин и као неку међуфазу у раду аутора, између две књиге. И у оквиру Сатиричне позорнице „Жикишон“ су награђени и похваљени радови праћени путем фанзина. Та иницијатива је била пун погодак, јер су сви желели да виде који су то радови добили награде или похвале, а нарочито они писци који су узели учешће на конкурсима. Ми смо им то омогућили на начин који је био прихватљив и за нас као организаторе. И ту је фанзин као форма послужио сврси, што је још један доказ да фанзин може да „живи“. Само га треба искористити у праве сврхе.

ЕТНА: Ако изузмемо фанзине, Ваше прво појављивање било је у Етни и то баш на 1. април. Са ове дистанце гледано то као да носи неку симболику, јер само годину дана након тога, заједно са Мазосом, покренули сте „Сатиричну позорницу Жикишон“, која Вас је представила и у новом светлу – као организатора манифестације која је трајала неколико месеци. Колико је то било напорно и да ли је све испало онако како сте замислили?

Миленковић: Ето, за тај податак о 1. априлу сам се баш изненадио. Занимљив датум за почетак појављивања у јавности и то баш у сатиричном часопису који опет одише свежином и ведрином у овом културном сивилу. ЕТНА је, ако могу да се тако изразим а да не будем схваћен погрешно, поставила неке стандарде на пољу електронских часописа. А што се тиче „Позорнице“ напорно је било свакако. Јурило се на све стране не би ли та „Позорница“ прошла у најбољем светлу и традицији коју свакако заслужује Живојин Павловић Жикишон, по чијем надимку је и названа, као утемељивач препознатљивог поморавског хумора и сатире. Како је то изгледало са стране не знам јер сам био дубоко у томе, али довољно је рећи да су се људи распитивали да ли ће и ове године ићи једном месечно и да још увек стиже сваког месеца по неко писмо за конкурс. Једноставно људе смо навикли да шаљу и да учествују јер је само у првој години рада позорница стекла симпатије и популарност што нас обавезује да ове године организацију подигнемо на још један виши ниво. Наравно да се може увек боље и тога смо свесни. То је у суштини и један од главних разлога зашто нема месечних конкурса и „Позорница“. Немогуће је средствима и људством са којим располажемо у Параћину, издржати тај темпо, а да то личи на оно што је замишљено и по чему је постала препознатљива, кроз прву годину рада, Сатирична позорница „Жикишон“.

ЕТНА: Управо сте расписали конкурс за другу „Позорницу“, по чему ће се разликовати у односу на претходну?

Миленковић: Овогодишњи конкурс, за разлику од прошлогодишњег, ићи ће на годишњем нивоу. Осим тога, радови се шаљу само путем е-маила, због брзине комуникације и добро познатих разлога, јер је такав вид комуникације јефтинији и за учеснике и за организатора. Све друге пропозиције су исте.

Кога интересује може се информисати или подсетити услова конкурса на www.artija.net или овде на ЕТНИ.

Поред овог конкурса који је литерарни, расписан је и конкурс за карикатуру и кратак стрип. И о том конкурсу се можете обавестити на поменутим адресама.

ЕТНА: Објавили сте збирку афоризама „Жигосање“, опет заједно са Мазосом, ето примера сложне браће, као мултимедијално издање, дакле, књигу и CD-ROM, који сте сами осмисли и дизајнирали. Како је пројекат прошао, да ли је било одјека у јавности и да ли сте задовољни?

Миленковић: Одјека је било свакако, али рекао бих да је било више појединачне паљбе него рафала. Хоћу да кажем да је било одјека од стране људи које првенствено интересује сатира, од колега, као и од људи које интересује таква врста пројекта са техничке стране. Што је нама, у суштини, и било довољно као сатисфакција за даљи рад, који је истим темпом настављен и после тог пројекта. Некако ми се чини да сваки афоризам живи свој живот независно од књиге јер је то форма која се конзумира на кашичицу. Прекомерна доза је у прошлим временима изазивала неке контраиндикативне реакције, тако да треба бити веома пажљив због здравља. Наравно, мало шале. То време је ваљда иза нас. Или можда и није? Мишљења су опречна.

ЕТНА: И пошто сте већ запловили у мултимедијалне воде, не одолевате изазову нове технологије – настављате да нам приређујете изненађења, а једно од њих је и веб сајт АРТиЈА. Реците нам нешто о том пројекту, каква је основна идеја и којој циљној групи се сајт обраћа?

Миленковић: Веб сајт АРТиЈА има и свој поднаслов, који гласи, „електронски запис писане и ликовне уметности“. Сам овај назив је довољан да се види којој циљној групи се обраћа. Поред писаних и ликовних форми биће заступљена и фотографија, као и ствари које су везане за компјутерску уметност, која се постиже путем разних компјутерских програма, и дизајну, као једној од основа којом се поред квалитета садржаја сајта привлаче посетиоци. Морам да напоменем да посебно место у оквиру једног дела сајта, који носи назив „Писана реч“, заузима сатира.

ЕТНА: У претходним бројевима Етне представили смо неколико аутора који су имали необичне изложбе, да откријемо нашим читаоцима какву Ви изложбу припремате?

Миленковић: У припреми је једна мало необична изложба која је још увек у разради, али која за основу има два дела. Један део је у виду афоризама у колажу, док се други део односи на измишљене дневне новине, чији називи асоцирају на већ постојеће, и које на насловним странама уместо уобичајених наслова имају афоризме.

ЕТНА: Овде смо побројали доста потпуно различитих пројеката и интересовања, има ли још нешто што нисмо поменули?

Миленковић: Већ је доста тога речено и мислим да је најбоље стати на овоме о чему сам говорио. Сваки човек има више својих планова па тако и ја. Боље је не говорити о њима ако нису ни у зачетку, да не бисмо личили на оне који само дају празна обећања и замазују нам очи. Има и оних који вас ухвате за реч и када сте ништа више до сатирични. Неки умеју да схвате погрешно неке ствари.

ЕТНА: Порука или препорука за крај: читаоцима, колегама, политичарима итд. или свима заједно.

Миленковић: Мислим да би најбоља порука била да се врате на почетак разговора и да прочитају поново. Поруке су свуда.

Разговор водила:
Весна Денчић

Написао сам афоризам,
а да ми рука није задрхтала.

Савладали смо страх од летења.
У паду.

На изборима сам заокружио све кандидате.
Нека се они договоре чији је то глас.

Није лако бити на власти.
Треба се одрећи памети.

Полицијски час је давна прошлост.
Сада полиција чека својих пет минута.

Међу политичарима влада опште мишљење
да се знање просипа из рукава.

Када су нас превели жедне преко воде
бацили су нас у ватру.

Масовним отказима се даје шанса радницима
да уживају у плодовима свога рада.

Биће то састанак на високом нивоу.
Припремљена су вешала.

Као велики љубитељ природе
признајем само природно глупе.

Владица Миленковић Влајче

Линк: http://www.aforizmi.org/etna/etna58/etna8.htm

Facebooktwitterpinterestlinkedinmail