Интервју – Афирматор (2012.)

Интервју објављен у Часопису за уметност и друштвена питања „Афирматор“, број 8, новембра 2012. године, под насловом:

ЋУТАЊЕ ЈЕ ЗЛАТО, АЛИ ЗА ПОЛТРОНЕ

Владица МиленковићКакво је твоје мишљење о данашњој сатири у Србији?

Ако кажем да је данашња сатира у процвату плашим се да ћу се ујести за језик. Пошто постоји теза да квантитет рађа квалитет могли бисмо рећи да је тако, али превише се тога данас назива и сатиром и хумором, а да тога има само у назнакама. Зато ћу рећи да је сатира доста напредовала, само што сваки велики напредак прати и опасност од урушавања, јер теже је одржати неки ниво него га постићи.

Да ли мислиш да је могућно стварати компромисну сатиру?

Компромиса у сатири не сме да буде, али ни критика путем сатире не сме да буде банална и увредљива, јер је то онда далеко од књижевности којој сатира припада. Можда је већи проблем што скоро да више нико од критикованих не обраћа пажњу шта пишу неки тамо сатиричари, јер је пад моралних вредности толики да такве дотиче само кад не успеју да седну у фотељу. Али у сваком случају не треба одустајати од критике свега што је болесно у овом друштву или како сам давно написао о ћутању: Ћутање је злато – али за полтроне.

Може ли сатиричар бити политички опредељен и колико то може бити добро за његово писање сатире?

Само сатиричар који је политички загрижен и заслепљен неком политичком опцијом може имати кочницу код писања сатире, то јест, да не критикује страну на којој се налази. Имати своје политичко опредељење као сатиричар није ништа ни страшно ни необично, јер ко бар по мишљењу не припада негде тешко да има право да критикује икога, али ако се та припадност видно примећује у писању онда такав сатиричар губи легитимитет и ставља се у службу политике. Писање на теме на релацији власт-народ увек је важило за ванвременско и само помињање одређених тренутно актуелних имена може таквој сатири одредити рок трајања. Зато је избор на сваком сатиричару понаособ колико ће и сам трајати.

Постоји ли криза озбиљне српске сатиричне приче, и ако постоји због чега је то тако?

Криза сатиричне приче постоји већ дуже време, јер се прича све више приближава вицу по дужини и по садржају, па чак и афоризму. То јесте прикладно за све бржи начин живота који се неминовно намеће, где људи немају времена и нерава да слушају и читају дуге приче, али сматрам да није добро јер се ипак само кроз садржајније и сликовитије приче подстиче на дубље размишљање, буди машта, инспирише… У данашње време, што се тиче дужих форми писања, ипак романи воде главну реч, а написати сатирични роман је већ висока уметност, да не кажем научна фантастика.

Мислиш ли да је посао сатиричара да на првом месту насмеје и забави читаоца, или да га добро „продрма“ и натера га на размишљање?

Моје је мишљење да је обавеза сваког оног ко се прихватио писања сатире да кроз смех и забаву натера друге на размишљање, јер тако људи најлакше прихватају реалност и нарочито кроз афоризам ту критику прихватају као свој став и мишљење. То је нека добитна комбинација како људе стално држати будним и трезвеним или бар оне који не воле стална уљуљкивања празним речима, наводним „бољим сутра“ и „светлијом будућности“.

Колико су људи у Србији уопште упознати са писањем наших сатиричара и читају ли сатиру?

Захваљујући интернету доста људи је чуло за многе сатиричаре и прочитало њихова дела. Не постоји више монопол који је био заступљен преко новинских рубрика, што је опет у неку руку мач са две оштрице јер општа скрибоманија је захватила и сатиру, а посебно афоризам као најкраћу форму за коју неки наивно мисле да је због тога и најлакша за писање. Углавном, људи се тешко одлучују за куповину књига сатире јер им је довољно да укључе телевизију, где наша политичка елита оштро конкурише и најдомишљатијим сатиричарима. На ту тему сам написао и афоризам: Политичари су рекли своје. Сатиричарима је остало само да запишу. Међутим, ако политичари овако наставе могу постати и већи сатиричари од сатиричара, где постоји реална опасност да по угледу на ТВ водитељке и они крену са масовним објављивањем књига свега што има падне на памет. Њима на памет, а све по глави становника.

Постоји безброј књижевних конкурса. Има ли то сврху?

Као неко ко је организатор једног од конкурса сатире и хумора „Живојин Павловић Жикишон“ можда нисам адекватан да дам прави одговор на ово питање. У суштини, сматрам да није проблем у броју конкурса ако они имају некакву основу, смисао или традицију, јер управо конкурси и често подстичу на писање, посебно ако постоји одређена тема конкурса, већ је проблем појединих конкурса у додељивању гомиле некаквих награда или оних где је већ унапред договорен добитник награде, без обзира да ли је учествовао на конкурсу или не. Награде су напросто постале начин за поткусуривање и враћање некаквих услуга, посебно ако се ради о веома вредним наградама. Уосталом, такве награде се могу додељивати и без те фарсе зване конкурс. Између осталих постоје и конкурси који су поред осталих књижевних форми убацили афоризме тек због све веће популарности ове књижевне форме, па им тако на конкурс стигне онолико радова колико доделе награда и то онда начисто обезвређује оне награде које су посвећене искључиво хумору и сатири ако се узме у обзир да се данас у биографијама аутора све и свашта може прочитати. Те биографије онда постају саме по себи сатиричне, али не као допринос сатири.

Мислиш ли да сатиричари могу да промене Србију на боље?

Не могу! Сатира је више постала одбрамбени механизам људи који размишљају својом главом или размишљају другачије од неке већине, а могу колико-толико да утичу на друге људе у својој околини да прихвате и подрже такав начин размишљања. А за промене на боље било где, па и у Србији, потребна је много шира коалиција чисте свести и здраве памети, а тога је све мање.

Интервју водио:
Владимир Булатовић

Владица Миленковић (1973, Параћин) – Пише хумористично-сатиричне форме и поезију. Објавио је књиге афоризама: “Критична маса” (2005), у двоауторској двостраној књизи “Жигосање”, и “Досије ФенИКС” (2010). Приређивач је Алманах афористичара „Афотека“ (2012). Уређивао електронски часопис “Сатир”, касније “СатирАрт”. Покретач и уредник “Жикишон Блога”. Један од оснивача Сатиричне позорнице “Жикишон” (писана реч), и у оквиру ње конкурса за сатиру и хумор “Живојин Павловић Жикишон”, као и Сатиричне радионице “Жикишон” (карикатура и стрип). Објављивао и објављује у више електронских и штампаних медија. Са афоризмима, кратким причама и поезијом заступљен у више антологија и зборника. Афоризми су му превођени на македонски језик. За афоризме и поезију похваљиван и награђиван. Бавио се фанзинским издаваштвом (“КултУРА!” и “Жикишон”). Оснивач је Књижевно-уметничке асоцијације “Артија”, чији је заступник. Живи и ствара у Параћину.

Линк: http://afirmator.org/cutanje-je-zlato-ali-za-poltrone-intervju-sa-satiricarem-vladicom-milenkovicem/

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail