Изложба – Награда за најбољу причу „Сатира феста 2013“

ЦртачКако нисам имао посебног дара за цртање, а имао сам и вољу и жељу да научим, уписао сам основни курс. Купио сам и неколико стручних књига за почетнике да бих у слободно време стекао више знања о свом новом хобију.

Међутим, упркос мом преданом раду и жељи за учењем све је ишло некако траљаво, моји цртежи били су технички лоши, и јасно се видело да неког посебног напретка нема.

Они који су моје радове видели имали су обичај да се насмеју и кажу да их подсећају на карикатуре. То су биле пресудне речи, па сам одлучио да се посветим цртању карикатура. Све оне деформисане ликове који су настајали на папиру, исцртани мојом руком, почео сам да називам карикатурама.

Али, таман када сам помислио да сам нашао себе у том правцу, од једног чувеног колеге добих тако лошу критику да сам у том тренутку у његовим очима себе видео као карикатуру. Међутим, као природно тврдоглава особа, која не одустаје лако, одлучио сам да направим изложбу карикатура. Па макар ми била последња.

Одмах сам се ангажовао и нашао простор у галерији свог пријатеља. Одштампао сам позивнице и поделио их свим градским моћницима, у власти и ван ње. Инсистирао сам да морају доћи, јер такву изложбу не би смели да пропусте. У поверењу сам им више пута нагласио да ће долазак на моју изложбу карикатура бити ствар престижа и догађај који ће се дуго препричавати. И заиста, сви су пристали, нико није желео да баш он буде тај који ће изостати.

Мом пријатељу галеристи није било јасно какву то изложбу правим без рамова и каталога, нити зашто толико касним са доношењем радова, али сам му рекао да не брине и да су ствари под контролом. Он је сумњичаво вртео главом и гунђао, али је веровао да ће све бити у реду. Па побогу знамо се толико година.

И напокон, дође време за изложбу. Док се галериста у неверици хватао за главу, утицајни грађани нашег малог града почели су један по један да пристижу. Зверали су около тражећи на зидовима моје радове. Ја сам их дочекивао и претварао се да се ништа чудно не догађа и да не примећујем њихову збуњеност. Познајући их, знао сам да се нико неће усудити да пита где је поставка, јер су се плашили да не испадну глупи у друштву.

Када су се напокон сви појавили обратио сам им се:

– Поштовани политичари, бизнисмени, судије, лекари, полицајци, писци и новинари, драги моји најважнији суграђани, молим вас станите поред зида, одатле се најбоље види изложба!

Док су се померали и заузимали своја места поред зида, као да се спремају за стрељање, још увек су кришом гледали около не би ли уочили где је изложба скривена.

Тада сам рекао:

– Нисам веровао да ћу на изложби имати оволико карикатура и уз то још врхунских. Драго ми је због тога и неизмерно сам вам захвалан. Када се томе дода колорит боја којима сте намазане, драге моје карикатуре, мојој срећи нема краја. Једним потезом успео сам да „нацртам“ испред себе нешто до сада најпровокативније и најсмешније у мојој цртачкој каријери. Публику нисам позвао јер верујем да им је карикатура попут вас преко главе, а и не бих баш волео да ми моткама полупају експонате. Да не бих више дужио, проглашавам ову изложбу отвореном!

„Аплауз“ који је потом уследио за мене је био болан, али сам испунио обећање. Била је то изложба карикатура која се дуго препричавала! •

© Владица Миленковић

Прича „Изложба“ је награђена за најбољу сатиричну причу „Сатира феста 2013“ 11. октобра 2013. године у Београду.

Повеља за причу Сатира фест 2013

Facebooktwitterpinterestlinkedinmail