Наопако

Наопако

Наједном је све кренуло наопако. Знао сам да је до тога морало да дође, јер превише се у последње време издешавало ствари које су ме гурале напред – уназађујући ме. Нисам имао ретровизор својих кретања у реалном времену. Касно сам стекао осећај да сам отишао предалеко са свим својим успесима, ма колико се они чинили реални у тој мери којом су напредовали. Превише сам брзо трошио загарантоване кредите успешности, уместо да сам дозирао на кашичицу сва та мала уживања надмоћи над ситуацијом поентирања. Успеси су се низали таквом брзином да су се повијали и почели да личе на бумеранге који су кренули да се враћају неповратно.

Ђаволска ствар је тај бумеранг, помислих.

Кад је живот кренуо наопако остало ми је само да управљам собом, како знам и умем, да не бих скренуо с правог пута који се пружао иза мене. Све је кренуло у рикверц! А како би другачије кад је наопако? Преживљавао сам од отказа до првих радних дана и разговора за послове, и морао да враћам шефовима и газдама закаснеле плате, које су уствари, за дивно чудо, у овој наопакој ситуацији добијане пре времена. Проживљавао сам све љубавне сласти и јаде од раскида преко забављања до „освајања“ девојака. Напросто, били смо заједно после растанака заљубљени више него икад, а коначно се растајали одмах након упознавања, тако да се више нисмо ни познавали. У војсци сам стицајем наопаких околности од „џомбе“ унапређен у „гуштера“. Од сталних излазака у град спао сам на то да чистим клозете и гланцам официрске чизме до пред сам крај војног рока. После војске сам кренуо у школу. Тачније, у четврту годину средње школе. У школи сам из године у годину учио да заборављам, тако да сам до свог првог школског дана, после 12 година школовања, морао да заборавим сва слова од Ш до А, па чак и рачуницу колико је један плус један. После окончања школовања започео сам свој дечачки живот, а потом загазио у рано детињство где сам ходајући учио да пузим и напослетку се вратио у пелене унеређен до гуше. На крају ми је само остало да одем у „завичај“! Онај „завичај“ у који смо целог живота терали друге, макар и имагинарне, кад би нашли довољно убедљивог кривца за било шта, а понекад и сами себе кад би нам ствари кренуле наопако.

И сад сам ту, у „завичају“. Сређујем утиске. Правим план за контранапад на живот, искуснији за пола живота и пола контраживота. Засигурно млађи, али и паметнији, него протеклих опаких и наопаких година. Само још мало да сазрим…

Него, размишљам да сам имао луду срећу што ме бумеранг живота није вратио још један корак уназад. Тачно бих отишао у … знате већ где. Ипак, тамо је трка за живот стално неизвесна, јер велика је конкуренција, а избори за живот се све ређе одржавају. •

© Владица Миленковић

Прича „Наопако“ објављена је у зборнику кратких прича „Сатиричне приче 2009“ (2010), објављених у електронском часопису за сатиру „Етна“, који је приредила уредник часописа Весна Денчић, а у издању београдске издавачке куће „Алма“.

Facebooktwitterpinterestlinkedinmail