Рецензија књиге афоризама „Крива огледала“ Пека Лаличића

Пеко Лаличић - Крива огледала (афоризми)(Пеко Лаличић „Крива огледала“ – афоризми, Удружење писаца „Поета“, Београд, 2011.)

ИСПРАВЉАЊЕ КРИВИХ ОГЛЕДАЛА

Пеко Лаличић се као и сви писци немирног духа одлучио да друштво у коме обитава почасти још једном, другом по реду, књигом афоризама. Неки ће рећи да је лако писати афоризме кад инспирације у земљи у којој живимо има на претек, али не треба сметнути с ума да се из мале и учмале средине, каква је Мајданпек, слабије и спорије уочавају могућа дешавања и промене у друштву, па се све углавном своди на чаршијске приче рекла-казала. Међутим, Лаличић успева да их избегне и захваљујући својој проницљивости брзо наслути и проникне у друштвене токове упозоравајући да: „Нашим странпутицама теку мед и млеко.“ Зато смо ваљда и кренули њима.

Када су се десиле наизглед велике, а тако мале демократске промене, и таман када смо помислили да можемо мало да одахнемо задесили су нас наметнути европски прописи и све је пало у воду. Како се на том таласу демократије тешко дише и дан данас, аутор ове књиге даје идеално решење које би оберучке прихватила свака влада, и „издајничка“ и „патриотска“, у виду непристојне понуде која се не одбија: „Треба опорезовати и ваздух – да влада лакше дише!“ А народ се ионако навикао више да уздише него да дише.

Како ствари стоје за све оно што нам се лоше дешава као народу једне државе кривац се тешко може пронаћи, чак је и системом елиминације уз помоћ Диогенове свеће то немогуће, јер таква нам је полиција, судство, распоред звезда и хороскоп. Али се још у наслову ове књиге може наслутити да се управо у њој крије одговор на питање ко је крив: „За све лоше што нам се дешава, крива су крива огледала.“  Када се свако од нас понаособ погледа у огледалу, макар оно и не било криво, схвати да је крив бар за нешто или како то Балашевић у песми рече „Криви смо ми“. И ту лежи кључ свега, али само док не схватимо чињеницу да су многе браве давно замењене, док пред онима које нису чека нас губитничка спознаја: „Ово су наши кључни тренуци – за које смо изгубили кључеве.“

Осврћући се на околину Лаличић примећује чудне појаве које окружују његове најистакнутије суграђане и све виђено помирљиво дефинише овако: „Истине ради, и гориле су наше горе лист!“, дајући за право Дарвиној теорији да је човек постао од мајмуна. Ма колико се то некоме свидело или не ово друштво није остало на мајмунима, па нам тако афоризам: „Наши пастири су овце.“ подсећа да и међу животињама има више узајамног поштовања него међу људима. А да и пастири стварно могу да буду овце долази потврда у афоризму: „Немамо кворум. Много је изгубљених.“, да би на крају све било заокружено колективним лудилом: „Чим се мало саберемо, ударимо једни на друге.“ Стадо као и свако стадо.

Док нас власт свим силама убеђује да нас чека светла будућност, понекима упирући и светло у лице, у књизи се може наћи духовита и јака контра тврдња: „Код нас би га и Тесла уфитиљио!“, под претпоставком да би то била последица Лаличићеве кратке афористичарске пируете: „Неукусно је јести се.“ Утеху зашто већ једном не дође та дуго очекивана светла будућност и да она може бити управо мач са две оштрице налазимо у афоризму: „Све што смо обелоданили, појео је мрак.“ Нимало утешно, рекли би оптимисти. Претерано мрачно, рекли би песимисти.

И тако док нас време гази и(ли), како Штулић рече, „пролазе ратови, падају владе, Питове руке вишу нису младе“, ми узвраћамо ударац радом и само радом: „И кад радимо, ми убијамо време!“ Наравно, преживети морамо у борби са временом јер треба доказати да: „Све док нас овако цеде, наш бунар жеља неће пресушити.“ Само још да у њему сачувамо златну рибицу од гладних и на коњу смо.

После свега записаног у књизи „Крива огледала“ остаје да се узмемо у памет и да оставимо „Шалу на страну – да ђаво опет не дође по своје.“ Али, ипак, препустимо то неком другом, озбиљнијем животу.

У Параћину,
4. октобра 2011. године

Владица Миленковић,
сатиричар

Facebooktwitterpinterestlinkedinmail