Ово је време паклених писаца

ПисацНапокон с поносом можемо да кажемо, без икаквог устручавања, да су се сви слојеви друштва у Србији описменили. Свако је добио свог омиљеног писца по родбинској вези или дугогодишњем пријатељству. Комшије писци су постали уобичајена појава, иду од врата до врата приређујући књижевна јутра, поднева и вечери за своје драге комшије. Књиге су постале средство плаћања међу комшијама. Свако ће добијањем књиге платити за прављење буке у време одмора. И онај ко јесте и онај ко није прочитао (ни) кућни ред тешко ће му пасти овакав начин неодложног плаћања.

Дакле, писци су одавно прочитани па сад свака домаћица или певаљка, сваки паор или криминалац знају како се пише књига. Код романа и прича радња се закомпликује негде у средини, код поезије се компликује од почетка до краја, а афоризам је сувише кратак да би се уопште нешто компликовало, зато често уме да буде прост. Све у свему, пише се мало у редовима, мало између редова, где су слова ситнија и од оних у уговору којима је исписан најважнији његов део, такорећи невидљива. Зато више никоме није до читања књига, сада су сви прешли на писање. А и чиста је економска рачуница са решењем како пребродити кризу. Промотивна цена књиге 200 динара пута тираж од 500 комада, и тако сваки месец. Фина плата за наше услове како доликује писменом човеку од А преко Ш па надаље. Али коме увалити књигу? Од кога искамчити ту плату?

Након свега долазимо до закључка да књиге писаца из редова родбине, пријатеља и комшија нико не купује, али без изузетка сви плаћају. Хтели, не хтели. Књиге углавном заврше као нежељени поклони, срећом често увијене у шарени целофан који ће послужити добитнику књиге да у њега увије неки други поклон. Мали део њих заврши у некој библиотеци међу најчитанијим насловима, али само ако је наслов одштампан са стране на корици па још има неки уврнути наслов, као на пример „Књига за младе и старе, бесплатно и за паре“. Остале бруталности према књигама су плод маште њихових суђених аутора.

Како време буде пролазило и како буде растао број писаца, тако ће и библиотеке морати да се прилагоде захтевима тржишта. Поред читаонице свака библиотека ће морати да одвоји једну просторију за писаоницу, или да постави кабине за ту намену. Ту би писци долазили и писали своје књиге на брзину, баш онако какве су њихове потребе усклађене са паклено брзим темпом живота, а у стилу „све што напишем то и објавим“. Касније би се ту развило и писање књига по жељи:

– Добар дан!

– Добар дан!

– Ја бих да прочитам неку књигу о бољем животу у којој се сви залажу за мир у свету, али да нису манекенке.

– Нема проблема, дођите сутра преподне, књига ће бити написана.

– Хвала, довиђења.

И тако, биће књига, ал’ писаца бити неће.

© Владица Миленковић

Прича „Ово је време паклених писаца“ објављена је у првом зборнику радова Часописа за књижевност и друштвена питања „Афирматор“ (2013).

Facebooktwittergoogle_pluspinterestlinkedinmail