artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - O interesima i psovkama - Sine, kura gojenja! - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


21.12.2009.

O interesima i psovkama

SINE, KURA GOJENJA!

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

Ne vredi, retka i anonimna publiko. Ne piše mi se danas. Ajmo, grupni zagrljaj. Volim vas, obojicu. Iskreno. Okej, moja kolumna i nije neka, da budemo iskreni. Ali, dobro, treba ispoštovati dogovor i nešto škrabnuti. Besan sam, ogroman i nepredvidljiv, gori sam od Johna Cleesa koji ubije Erica Idlea kad jurne na njega bananom. Da, to je onaj pajtonovski skeč. Fini način da kažem da sam domaći stereotip - visok, crn, zajeban.

Upravo u ovakvom uvodu leži i poenta moje priče. Vidite, mi pisci volimo da se razmećemo. Uživamo u sopstvenom odrazu. U rečima koje pravimo. Da se hvalimo i budemo hvaljeni. Da seksamo publiku na književnim večerima i van njih. Narcisoidni mamlazi. Kolumnisti su najgori. Uvek bi da budu u centru pažnje. A zreli su za rehabilitacioni centar. Skreću pažnju tako što se posipaju pepelom po glavi. Bez nas svet ne bi stao. Sasvim sigurno ne bi stao bez mene. Možda bi se okretao brže, ko zna?

My Python is: javna reč u Srbiji barem (jer to je jedna od retkih zemalja koje poznajem) ne služi aspsolutno ničemu. Recimo, polemika među piscima - ima li šta luđe od toga? Čitam tako jednog, učenog, pismenog, divnog, poznatog (tako javnost tvrdi) kaže onom drugom isto takvom: Plaćeniče a on njemu: Fašisto! a ovaj njemu - ti si tatin sin a ovaj drugi - a ti jagodinski bibliotekar. I tako dalje ad nauseam. Neću da se hvalim ali mi se čini da visprenije kontam posle sedmog piva nego narečeni uglednici. I, ne, nije to bilo u kafani već u uglednim novinama starim više od stotinu ljeta. A sve tako prosvećeno i pametno pa se čita i razglaba: pet iz jednog i pet iz drugog tabora. Ideologije nisu bitne, indeed. Bitno je što nikog nije briga. Osim tabora. Tri komentara na svaki tekst. Izem ti polemiku!

Al’ nekim moćnicima se to dopalo. Kao što im se dopala beseda dečka u jednom našem ministarstvu. Kaže on: Drago mi je da sam dobio nagradu (partijsku, a u ministarstvu, dakle, privatnoj prćiji!) jer ću tako širiti istinu o našem pokretu (koji je uništen pre 64 godine). Ajme, ja mislio, sine, da veruješ u ono “sine ira et studio” a ti bi odma’ na pojilo partijsko! I to bez pardona, dok još nisi ni poslednju bubuljicu zaostalu iz puberteta iscedio sa lica. Imao je dečko tu harizmu, taj pogled, nešto kao mladi partijci iz poznih četrdesetih. Oni koji nisu otišli na Golać. Hrabri, prpošni, lepi i sve u tom smislu. Impresivno! Vidim ja gde zeka pije viski pa pomislim: Mogu svi pa što ja da budem najgori od sve dece? Primim se, odjurim u jedinom odelcetu kod znanog mi Velikog Faktora, onako izgladneo, i kažem: ‘Oću i ja vako. A moćnik će meni: Udri ispod pojasa, pljuni, drmni, šaltaj, šlihtaj, izigravaj podmetač za uglednikovo guzište, klanjaj do zemljice crne i budi u našim kampanjama vazda veran stegonoša. Samo toliko, pitam. Za sad, kaže on. Ja ne bih nešto, kažem i odem kući cepajući rukave na sivom sakou. Eto, kompromis. I to kao utiče na javnost. I pišu se kolumne. I grabi slava književna koje nema. I ja se smorio pišući sve ovo. A zašto? Je l’ me čeka državna, partijska sinekura? Posle moje odluke samo, sine, kura mršavljenja! Prisilni post! •