artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - O strahu - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


14.12.2009.

O STRAHU

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

Od proglašenja nezavisnosti Kosova pa do dana današnjeg Srbija se utapa u sopstvenom strahu umesto da se s njim suoči. Najbolji primer su silni mejlovi koje sam primio pre skoro dve godine: “Probudio mi se nešto patriotizam. Vidimo se na mitingu”. To dakle, može da se šalje, niko se ne sakriva, nema nikakvih problema ali, kad obrijane glave dele hleb u Somboru ispred pekara, da podsetim i na tu davnu istoriju, koje drže Albanci, onda nema nikakve reakcije. Da li onda stižu mejlovi u kojima se nekome “probudio humanizam”? Da li se nekome probudila ljudskost pa da osudi nasilje i pljačku po Beogradu? Da li se nekome probudila savest pa da progovori malo o tome što su “ti tamo neki Albanci” proglasili nezavisnost? Ili kad prebijaju i ubijaju strance? Ili kad prete novinarima? Ili kad zatvore ljude tri meseca u zatvor i proglase ih za teroriste kao što je slučaj sa zatvorenim anarhistima? Hoćemo li da govorimo o tome koje je sve ljudske i Božije zakone kršila Miloševićeva vlast i hoćemo li ikad govoriti o onima koji skrivaju zlikovce koji tvrde da su ubijali u naše ime? Da li se, na kraju krajeva, probudila bilo kome osnovna ljudskost kad vidi nezaposlene, siromašne, bolesne kojih je puna zemlja? Ili im je možda “dosta politike”?

Navodim neke stvari ogoljeno i tačno, čisto da vas malo isprovociram:
- Desničarske partije nisu više stvar prošlosti već surove stvarnosti i zajedno imaju podršku većeg dela mladih (do 30).
- Veliki broj naših sugrađana zazire od bilo kakvih bližih kontakata sa nacionalnim manjinama (druženje, izlaženje, brak).
- Slično je i sa odnosom dobrog dela Srba pripadnicima drugih rasa i veroispovesti.
- Dobar deo mladih (od 1982. godine pa nadalje) ne seća se i ne želi da zna šta se dogodilo u Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici ali ni Krajine i Kosovo ih ne zanimaju mada nose majice sa likovima zlikovaca.
- U odsustvu bilo koje ideje i bilo kakvog nastojanja da se mladi obrazuju o užasu devedesetih, u mutljagu tranzicije, mnogi se okreću ekstremnom nacionalizmu kao ideologiji.
- Naša policija je čestitala sebi zbog ogromnih razaranja koja nije sprečila i brojnih krivaca koje nije uhvatila.
- Naš establišment tvrdoglavo izbegava bilo kakve komentare vezane za najnovije naci-akcije.
- Na nekim društvenim fakultetima je IN biti “Strojaš”, “Obrazovac” i slično ili kako su se sad preimenovali radi registracije.
- Antisemitizam je i dalje izrazito prisutan u mnogim mozgovima a neretko i u mozgovima onih koji su glasali za neku od demokratskih stranaka - ako ne u formi akcije a ono u nizu predrasuda.

Zbog svega gore navedenog ne sumnjam ni najmanje u sledeće:
- U maloj zemlji u kojoj svako svakoga zna sve ekstremističke grupe moraju, na ovaj ili onaj način, biti povezane sa centrima moći. Nemoguće su njihove mrzilačke akcije bez nekih ljudi u policiji ili BIA.
- U maloj zemlji kao što je ova javno izneti svoje mišljenje je najlakša i najteža stvar.
- U maloj zemlji kao što je ova bombe se podmeću novinarima pod prozor (i to smo zaboravili, je li?) a pretnje, ucene, fizičko maltretiranje su uobičajeni.
- U maloj zemlji kao što je ova baš zato što je moguće da svako može stradati zbog “nekorektnog” stava treba pobediti strah.
- U maloj zemlji kao što je ova ljudi koji pišu kritički o zlu koje ovde tinja od devedesetih i dalje hodaju ivicom noža.
- U maloj zemlji kao što je ova zlo nema milosti ni prema kome a to se odnosi i na mene lično i ako se nešto tako meni dogodi želim da, za svaki slučaj, znate da nema veze ni s čim do sa mojim javnim delovanjem - i kritičkim tekstovima.
- U maloj zemlji je sve ionako malo, stisnuto, granice su svuda oko nas, gradovi i sela nanizani jedan do drugog i u takvoj zemlji se može sto puta na dan stradati od klaustrofobije ili se može izaći i reći: ja se ne bojim i nastaviću da pišem slobodno o svemu jer znam ko ste i ako se ja ne mogu sakriti od vaših pretnji ne možete ni vi od moje reči. •