artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - Klase u Srbiji - Škola, lova i još mnogo toga - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


30.11.2009.

Klase u Srbiji

ŠKOLA, LOVA I JOŠ MNOGO TOGA

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

PROKLETSTVO IZGLADNELE KLASE

Sa 50% funkcionalno nepismenog stanovništva Srbija spada u red najmanje obrazovanih i najmanje razvijenih država. Evrope. Po zvaničnim statistikama 6% stanovništva ima neku vrstu visokog obrazovanja - od visoke škole do fakulteta (u Velikoj Britaniji je, primera radi, taj procenat je pet puta veći!). Statistika govori i da je 50% mladih nezaposleno. Inače, nezaposlenost se nalazi u ovom društvu u samom vrhu društvenih stigmi. Da stvari budu još bizarnije nivo nezaposlenosti je još veći među visokoobrazovanom populacijom ove zemlje. Čemu ove cifre?

Srbija je, ponavljam, upućena kako na ljude koji su vešti određenim zanatima tako i na one koji su obrazovani. Bez dovoljnog broja jednih i drugih zemlja će propasti. To je bar svima jasno kao što je jasno da je razvoj zemlje jednak procentu obrazovanih ljudi. Dakle, jednaka mogućnost svih na obrazovanje je jedno od osnovnih prava svih ljudi koji ovde žive. A koliko je to zaista tako?

LIBRARIES GAVE US POWER ...

Srbija je zemlja ogromnih socijalnih razlika - prosečna primanja se kreću između 10 i 50 hiljada dinara, od opštine do opštine, s tim što su brojne one opštine sa primanjima od 10 hiljada brojne a retke one sa maksimalnom zaradom. Da stvari budu još gore, ono što se nekada nazivalo besplatnim obrazovanjem više ne postoji. Pitanje je, zapravo, da li je ikada i postojalo ali je sigurno da je sad taj diskriminativni trend, započet devedesetih, doživeo svoj vrhunac: sa visokom cenom stanarina u Beogradu, stalnim rastom cena hrane i učila te školarina visoko obrazovanje postaje luksuz. Mesta u studentskim domovima, javna je tajna, ne moraju baš nužno da pripadnu najboljima a pripadnost “podobnim” porodicama prisutna devedesetih nije nestala ni danas.

Dakle, ako ste siromašni i niste iz Beograda te nemate rodbinu u prestonici vaši izgledi za normalno studiranje su daleko od dobrih i to, naravno, pod uslovom da ste na vrhu rang liste ali ako ste ispod crte “ali tu negde” šanse maltene i nema. Stipendije, gotovo po pravilu povezane s tim “ko od vaših zna nekoga u nekoj firmi”, mogu vas spasiti. Možda. Uglavnom ne.

A šta je bilo pre toga? U osnovnoj, srednjoj školi? Iako se čini da su neki ostaci starog (čitaj: komunističkog) uređenja ostali kako u školstvu tako i u društvenim odnosima - nepostojanje striktnog klasnog sistema i manje-više jednake šanse za sve što se osnovnog obrazovanja tiče, očito je da je preovladao brutalni kapitalizam koji se fino nadovezao na tradicionalnu korupciju. Današnja deca grcaju pod teškim rančevima krcatim knjigama, u obrazovanju se ide od prekrcanosti gradiva, dakle suštine, do preopterećenosti formom. Obavezno osnovnoškolsko obrazovanje je preskupo za mnoge u Srbiji, naročito za najveći deo romske populacije. O čemu onda govorimo? Još je gora situacija sa sadržajem - jedan od najmorbidnijih podataka je da deca koja su juče jedva progovorila svojim jezikom uče engleski od prvog razreda osnovne škole. Ako vas zanima kakvi će biti rezultati takve “reforme” upalite bilo koji kanal i imaćete šta da vidite - nafurane voditelje koji govore da će “ostati u dodiru”, “moje ime je”, najavljuju “najbolji šou ikad”, dakle, zvuče kao nakaradni prevod sa engleskog jezika. I tako, veliki broj ljudi će znati tek po koju reč na engleskom a srpski će im biti iskrivljen. Jednom rečju - učiće dva jezika a nijedan neće znati dovoljno dobro.

... THEN WORK CAME AND SET US FREE

Ako ste, dakle, prošli pakao osnovnog i gimnazijskog obrazovanja i u roku, po cenu enormnog odricanja, diplomirali, šta onda? Malo mesto iz kojeg ste došli ne nudi mnogo radnih mesta a u Beogradu ne možete ostati. Preostaje vam da se vratite i čekate da stari profesor u lokalnoj školi umre kako bi mogli da učiteljujete umesto njega. I, ko će uzeti to radno mesto umesto vas? Sin predsednika opštine, njegov zet, istaknuti aktivista stranke, bilo ko a na nas nikad neće doći red. Iskreno rečeno, a govorim na osnovu svog ličnog iskustva - da sam se rodio u bilo kom mestu u unutrašnjosti a ne u Beogradu ja ne bih mogao da završim dva fakulteta i magistriram pride. Doduše, problemi se ne rešavaju sami od sebe ni ako ste iz Beograda - od, recimo, 100 nezaposlenih istoričara trajno se zaposlilo 2 za dve godine - tako stoji statistika u Zavodu za zapošljavanje u Stevana Šupljikca. Nude se jedino mesta nastavnika na određeno vreme. Srećni su oni koji nakupe mesec dana na jednom mestu. U Koste Abraševića je još gora situacija: tamo se za 10 godina jedan dramaturg zaposlio. Dakle, izdavačka preduzeća, novinske kuće, pozorišta, televizije, arhivi, niko od njih ne traži ljude na birou. Zašto? I gde su javni konkursi na kraju krajeva? Kako su brojni uglednici stigli do mesta na kojima su?

Odgovor na sva ova pitanja je vrlo jednostavan: u Srbiji se formirala viša klasa koja i ne mora da sanja o seobi u Evropu - oni u Srbiji već žive zapadnoevropskim standardom. “Zahvaljujući” ukidanju brojnih radnih mesta u praksi je dovoljno da bilo koja firma može funkcionisati sa jako malim brojem ljudi na njenom vrhu, naročito ako su deca zaposlenih završila jednu od brojnih privatnih škola za menadžment. Nastupila je nova era mladih, uspešnih, obrazovanih i - sa vezom. Nije bitno što su, u većini slučajeva, radili u kulturi ili teškoj industriji, oni ništa drugo do manekeni poslovnih ljudi računa se ono što je najbitnije - oni su vladajuća klasa. Svoj položaj duguju ne samo genetskim vezama i bogatstvu već i obrazovanju koje, ako nije kupljeno, može biti izmišljeno i overeno jednom od brojnih besmislenih titula “uglednih privatnih univerziteta” osnovanih juče. Možda će jednog dana, po uzoru na svoje “kolege” u Britaniji tražiti da ih zovemo “sir”, “squire” ili “me lad”. Zapitajte se koliko ljudi na današnjoj javnoj sceni Srbije potiče iz siromašnih ili “običnih” porodica a onda se zapitajte kolika je mogućnost da neko, recimo radničko dete, dođe do bilo kakvog uglednog položaja? I sva ta lica sa naslovnih strana, koliko među njima onih koji su iz slavne glumačke/tajkunske/sportske porodice (pritom ne mislim da su svi automatski bez talenta ali nemali broj njih pored zvučnog imena nema druge kvalifikacije). Tako je jednom politikusu bila glavna “značajka” za visoko mesto koje zauzima to što potiče iz “porodice koja neguje građanske vrednosti”? Nije trebao tako stidljivo da piše o sebi - mogao je da dopiše i da nije politički neiskusan - bio je član podmlatka SPS-a. Zašto se stidi? To mu je, s obzirom na sastav Vlade, samo plus!

WHO IS WATCHING WATCHMEN?

Naravoučenije je jasno: onaj ko kontroliše znanje taj kontroliše i budućnost zemlje. Formirala se, sad to možemo, nakon distance od osam godina, slobodno reći, društvena elita koja ne poznaje propustljivost kao takvu. Bogati, bahati, oslonjeni na rođačke veze i novčane interese koji su iznad svakog poimanja bilo kakve ideologije ili stranačkog opredeljenja, današnji pripadnici vladajuće klase su isparcelisali ovu zemlju i ne postoji jedna stopa Srbije koju nisu uneli u svoj katastar. Ako izuzmemo Kosovo naravno koje, ako neki do sada nisu primetili, nije u Srbiji. Mapa srpskog društva danas izgleda kao karta nekadašnjeg Svetog Rimskog Carstva sa silnim kneževstvima, markgrofovijama i baronskim posedima koji su međusobno izukrštani. To da li pripadnici vladajuće klase podržavaju neku od demokratskih opcija ili vicevi u kojima se pojavljuju imaju “bradu” iz Miloševićevih vremena nebitno je. Jedino čime se upravljaju su njihovi gramzivi interesi i tu svako domoljubno busanje u grudi pada u vodu.

Neki se, u krajnje neo-liberalnom duhu, nadaju da je formiranje bogatog sloja dobro za našu zemlju, fino je imati džet-set a i to znači veće poreze te da će možda neki od njih, vladajućih, da se smiluje i napravi neku fondaciju za pomoć ugroženima te se tako iskupi za preteranu lovu koju je nakupio. Ništa ne bi bilo netačnije od toga. Epoha prvobitne akumulacije kapitala tek što je počela a oni koji je prežive i dočekaju pozne godine videće, ukoliko ne dođe do stvarne promene u ovoj zemlji, kako RTS nije javni servis već naprotiv - naš narod je javni servis za onih nekoliko primata koji su kupili diplome na vreme. Videli smo ovih godina u šta ulažu najveći, tzv. Društveno odgovorni moguli: u sport kao najveću veš mašinu za pranje novca i najbolju reklamu. Šta preostane ide za crkvu pa tek onda za zdravstvo ili kulturu. A evo stvari koje postoje kao problem a koje oni nikad ne bi želeli da reše:
- Planske stipendije za siromašne studente (bilo je par izuzetaka ali se sve svelo na fotografisanje za novine)
- Novac namenjen podizanju novih hramova premestiti za porodilišta i bolnice
- Povećati stepen učestvovanja u tzv. Društveno odgovornom poslovanju - povećati dobrovoljne priloge koji neće ići na pomenute “veš mašine”
- Davati gorepomenuti novac u socijalne, penzione, zdravstvene fondove
- Sniziti kamate po ratama za kupovinu njihovih proizvoda
- Ulagati u školstvo pa čak i da ono nema direktne veze sa firmom
Iako im je zaista stalo do kvalitetnih ljudi u firmama:
- Raspisati javne, fer konkurse za poslove

Mada, s druge strane, kad bi vladajuća klasa pristala na sve ovo onda ne bi bila vladajuća, zar ne? •