artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - Levica, desnica, centralno... - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


23.11.2009.

LEVICA, DESNICA, CENTRALNO...

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

Svako ko je iole upoznat sa politikom na srpskoj sceni reći će vam da postoje tri opcije: centar (sa valerima od desnog do nešto „levljeg“), desnica (sa valerima od tzv. „umerene“ do ekstremne - sedela ona u Parlamentu sa majicama urešenim zločinačkim njuškama ili marširala u čast Hitlera, svejedno) i „levica“ (SPS i rahmetli JUL). Pod pojmom levice se krije ništa drugo do grupa eks-komunističkih aparatčika / današnjih vlasnika velikih firmi, Miloševićevih plutokrata koji su se iskreno zaklinjali u mir i socijalnu pravdu otprilike onoliko koliko se papa moli klingonskim božanstvima. U prevodu na srpski - organizovana levica u Srbiji ne postoji.

Doduše, neke od stranaka „centra“ se ponekad nazivaju i socijaldemokratskim, članice su reformisane Internacionale i tobože veruju u savez rada i kapitala. Pomenuti savez o kojem sanjaju naši champagne socialists naročito dolazi do izražaja kada vašu, do juče državnu firmu, prodaju biznismenu (strancu ili domaćem, svejedno) a on vas nakon tri godine otpusti bez prava na otpremninu, a pritom vam još zakine beneficije. Ili, recimo, kad vas zaposle kao pripravnika, vi rmbačite džabe tri meseca (ili duže) a onda kažu da „ne zadovoljavate“ i postave nekog drugog na vaše mesto, te ponove isti postupak. Kao da smo se preselili u devedesdete (iz kojih, jelte, nikad nismo ni otišli) kad su brojne devojke, nasamarene na isti način, radile po buticima na „neodređeno“. I gde je tu pravna zaštita?

Zapravo, socijalna služba je u ovoj zemlji sve slabija, krediti i za one sa prosečnim primanjima postaju besmisleni a najveći sindikati su ništa drugo do pioni ove ili one stranke, a u 90% slučajeva ostaci one organizacije koja je, u Titovo vreme, bila poznata po polutkama, plastičnim kačicama medac i novogodišnjim paketićima. Smešno je da je ta retorika još živa u demagoškim obećanjima SRS-a (setimo se hleba za siću, izjednačenja plata i sličnih akcija) koja upravo na kartu socijalnog više nego fašistoidne, ksenofobne retorike (mada ni njen uticaj ne treba zanemariti) u poslednje vreme pridobija dobar deo glasova (sve) siromašnijih slojeva. No, ni naši „žuti“ ili „ružičasti“, ako hoćete, nisu imuni pseudolevičarske demagogije: briga za ugrožene, socijalna politika, socijalna država, čerupanje u ime solidarnosti. Možete biti uvereni da će nam u još kriznijim od kriznih vremena ove poštapalice puniti uši valjda da ne bi čuli kako nam krče stomaci.

KAD KAŽEM SOLIDARNOST MISLIM...

Razlozi za odsustvo levice iz političkog života Srbije nisu, s jedne strane, ni najmanje nerazumljivi: Miloševićeva diktatura je oborena, delom, i zahvaljujući energiji punoj snažnog antikomunističkog i uopšte antilevičarskog odijuma koji je, nakon 56 godina vladavine Tita i njegovih epigona, bio potpuno razumljiv. Dodajmo tome hiljade egzekucija, proterivanja, slanja tinejdžera u rat, maltretiranja počinjenih u ime komunizma, za kazamate, logore, cenzuru misli i delanja i stvaranje dva sloja u bivšoj SFRJ - članovi Partije i svi ostali. I onda mladi ljudi devedesetih prošlog veka, mnogi od njih po ličnim stavovima u suštini bliski levici viču: „Bando crvena, Better dead then red, Idemo kontra-desno“, da citiramo neke od zaboravljenih parola. Naravno, revolt ne zna za nijanse pa je sve što ima „c“ od crvenog i „l“ od levog odbačeno u mnogim glavama kao potencijalno opasno. „Nema povratka na staro!“ viču tranzicijski konformisti i spremno uskaču na genetski, partijski ili novčano nabavljena mesta. Da spomenete  tešku socijalnu situaciju i činjenicu da stotinu porodica poseduje najveći deo ove zemlje proglasiće vas za „crvenu vešticu“ kao da su inkarnacija senatora McCarthy-ja. Doduše, zaboravljeno je i to da dobar deo levice u Evropi nije na staljinističkom, maoističkom, slobističkom ili nekakvom drugom „dopu“ te da još postoje ljudi koji veruju u istinsku ravnopravnost i mogućnost stvaranja društva na humanim osnovama.

Kamen saplitanja je, svakako, i lokalna nacionalna mitologija koja itekako i dalje čini dobar deo političkog života i kojoj gotovo sve stranke daju žrtve zaklinjući se, direktno ili indirektno, u Pleme, Tle i Veru Pravoslavnu. Takav klimat sigurno ne odgovara anacionalnim i antiksenofobičnim ubeđenjima. Sitna zamazivanja očiju kao „društveno odgovorno poslovanje“ velikih firmi, a zaživelo je i kod nas, je ništa drugo do bacanje mrvica onima kojima ste oteli celu veknu. To je lepota sistema - mnogo se laje a ništa ne menja: i dalje se umire od gladi, bez lekova, penzioni fondovi se ne krpe, nižu rasni zločini u atmosferi prisilno simulirane političke korektnosti (ne bi ni mi trpeli ove manjine al pritisao kleti Zapad!).

Ono što se danas navodi kao alternativa koja treba da popuni pomenuti krater na srpskoj političkoj sceni i od njega napravi lepo igralište ofarbano u crveno/roze je čitav niz minijaturnih antiglobalističkih organizacija i pokreta te anarho-sindikata. Njihov problem nije toliko u tome što nemaju brojno članstvo ili poslanike u Skupštini. Nije problem ni to što su često deo „putujućeg cirkusa“ protiv G-8 koliko to što je činjenica da sa zastarelom retorikom, kabinetskim pričama i odsustvom bilo kakvog konkretnog plana kao što i neki od njih učešćem u kojekakvim konferencijama anarhističke Internacionale na Azurnoj obali (?!) potpuno obesmišljavaju ideju za koju se navodno zalažu.

I ŠTA SAD?

Kad ništa drugo opipljivo i materijalistički dijalektičko ne ostane možete se uhvatiti za dve stvari: ideju i veru (ne religiju) jer ni jedna ni druga ne zavise od promenljivih, lažljivih političara koji se danas u Srbiji uglavnom dele na realizovane i nerealizovane tirane. Postoji ideja (od „Besede na Gori“ pa nadalje) da su ljudi stvoreni ravnopravni, da imaju jednaka prava na raspolaganje životom, zdravljem, obrazovanjem i duhovnim razvojem, da pohlepa i gramzivost jednog ne sme ograničavati i ugrožavati živote hiljada, da sila nije rešenje a samim tim ni ishodište i da svaka civilizacija koja polazi iz suprotnih motiva stvara samo krv, teror i gomile isfrustriranih pojedinaca koji mogu umreti od gladi, bolesti ili prežderavanja ispred TV-a, svejedno.

Prevedeno na praktičan jezik to znači: ako žele da skrenu „ulevo“ potrebno je da se ljudi, oslobođeni osećaja inferiornosti, samoorganizuju, bez ikakvog oslonca na stranke ili organizacije, vladine ili nevladine, da formiraju nove sindikate u koje će birati neiskompromitovane ljude koje poznaju i kojima veruju, da pokažu solidarnost prema onima kojima je teže od njih i podrže one koji, recimo, štrajkuju glađu jer primaju deset hiljada mesečno, da se „na svoju ruku“, kao slobodni ljudi, mirno, bore protiv zloupotreba o koje se sapliću čim izađu na ulicu. Na kraju krajeva, na ulici i u kući se menja društvena klima, ne u ustajaloj Skupštini.

Ako u Srbiji doći do formiranja levičarskog pokreta onda će to biti pre svega zbog katastrofalne ekonomske politike. Mahanje crvenom zastavom i formalno lefitstičko izjašnjavanje će verovatno izostati s obzirom da će to biti široki socijalni pokret iz kojeg će s vremenom nastati jedna ili više (što je tradicionalni srpski običaj) partija. Svidelo se to nekima ili ne tek svaka politička scena koja u Evropi pretenduje na to da bude demokratska a na kojoj nije prisutna značajna levičarska stranka ne može biti u potpunosti pokazati svoju istinsku demokratičnost, nema dragocenog sukoba suprotnih polova političkog spektra iz kojeg nastaje novi kvalitet a društvo, bez snažne socijalne kritike, gubi ravnotežu i preti da postane pasivno vlasništvo nekolicine što je u Srbiji već dugo vremena slučaj.•