artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - Drugi deo priče o Monti Pajtonu - Autor članka je obukao crvenu haljinicu sa dubokim “v” izrezom - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


29.03.2010.

Drugi deo priče o Monti Pajtonu

AUTOR ČLANKA JE OBUKAO CRVENU HALJINICU SA DUBOKIM “V” IZREZOM

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

Ako mislite da je ovo priča o “Pajtonovcima” ili travestitskim sklonostima autora ovog članka - grešite. Ovo je samo način da čitaocima skrenem pažnju na plemenitu borbu koja je pred nama. Smatram da imam više prava i slobode u odlučivanju i delanju, više političkih i društvenih prava nego sledeći ljudi: Boris Tadić, Dragan Đilas, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Mlađan Dinkić, Božidar Đelić, Srđan Šaper, Nebojša Krstić te gospoda Mišković i Beko, da spomenem samo najpoznatije. Dakle, ja kao anonimni građanin, mogu recimo da se pojavim u toj ‘aljinici iz članka i - ništa. Ljudi će misliti da sam udaren mokrom čarapom ali, to su mnogi od njih mislili i pre toga. Neki će, opet, misliti da je to moja politička provokacija i koketerija sa levicom. Moguće.

Ali, opet ništa. Ja mogu i da se ubacim u sumanute vanbračne aktivnosti sa osobama oba pola i neće biti reakcije. Ako se izuzme čerečenje od strane ćelavih nacističkih zveri što važi i za prvi slučaj. Ali, pomenuta gospoda neće biti napadnuta i, samim tim, neće dobiti ravnopravan tretman koji u takvim situacijama uživaju ostali građani. Mogu, isto tako, da napravim neki lakši prekršaj i ne provučem se s tim prekršajem a gospoda ne mogu. Ili da 99% ove zemlje može da zaglavi pola godine u mardelju bez suđenja kao anarhistička šestorka. Zašto su uskraćeni za tako nešto?

I njihovi životi - pogledajte samo kako su ograničeni: ne smeju da duvaju travu i pričaju gluposti u javnosti a mi smemo - tj. ako smo već izduvali zabranjeno sredstvo i bacilli ga u klozetsku šolju. To ne znači da u svom strejt stanju ne pričaju gluposti - samo da ne smeju da se urade alkoholom ili nekim drugim opijatom i tako se barem delimično distanciraju od baljezgarija. Gadan posao. I ne smeju da stoje u redu za nezaposlene. I da ih maltretiraju u domovima zdravlja. I da ih pljačkaju kad stigne porez. I da im podmetnu koku umesto vutre koju konzumiraju i za to odu u zatvor. I ne mogu da žive od dvesto evra mesečno. I ne mogu da ne hrane decu tri puta dnevno. I ne mogu da poginu u ratu. I ne mogu oni ništa. Čak ni to da budu javno kritikovani za svoj rad. Građani Srbije, oprostite im što su bogati i uticajni, pustite ih da uživaju sva prava koja i vi uživate.

No, da bi to počelo da funkcioniše vratimo se “Pajtonovcima” koji su funkcionisali u ekonomski upropaštenoj, kastinskoj zemlji koja se nalazila u rukama lihvara, zemlji lažnog morala i dvostrukih standarda. Ne, nisu stvarali u Srbiji već uz Velikoj Britaniji. Oni su mogli da sebi priušte, uprkos svemu, mogućnost da ismevaju sve “svete krave” svoje zemlje dok mi ne smemo da ismevamo nikoga. Da, nikoga! Možete od danas do sutra da se zamlaćujete tražeći na 12234 kanala satiru na račun vlasti i nećete je naći. Kao, narodu je muka od politike daj im babe koje se češljaju i rođake sa sela. Zdravo-živo! Jedino u jednom elektronskom glasilu, e-novinama i to je sve. I to je neka ravnopravnost? Preklinjem vas, borite se za ravnopravnost svih, bez obzira koliko su trulo bogati te jezivo uticajni.

Ja se brinem za tu gospodu. Taj manjak ravnopravnosti a višak moći može doneti samo probleme. I te moje povlastice, one me pritiskaju, znate. Nije meni do demokratije koliko do ravnopravnosti, verujte. Evo, skoro sam pročitao neke natpise o meni na internetu. Otkrio sam, i to na uglednim sajtovima, da sam ono što sam sve do sada mislio da nisam - autošovinista i izdajnik. Otkrio sam i nekog mamlaza koji pljuje po mojoj pripoveci glumeći duhovitost. I nekog drugog mamlaza koji je napadao moj prvi roman do te mere da je rekao da to, u stvari, i nije roman. I dobijam tako ja uvrede, prozivke, dobacivanja, pljačkaju me gde stignu, krpim se kako znam i umem, retardirane bolidčine bez škole sa funkcijama mi dele lekcije, živim okružen smećem i poluludim ljudima. Ali, to nije bitno, recite da sam morž ili da sam dete iz rasturene porodice, svejedno. Poenta je u tome da ja ne želim gospodi pomenutoj na početku članka ništa loše. Štaviše, želim im dobro, ono dobro kojim se svakog dana overdoziramo a želim im i da ostanu živopisani u vrcavim, sočnim skečevima, da ih ne prozivaju kao mene nepoznatog na tamo nekim sajtićima, neki preplašeni minusi prikriveni šifrom, već scenaristi, reditelji, glumci sa imenom i prezimenom. Ako do toga dođe, ne brinite, uslediće i sve druge pogodnosti koje mi kao nepostojeća klasa Srbije uživamo dobiće i oni koji mogu da nas sve kupe a neke, dodao bih, prilično jeftino. •