artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - Neslavne epizode iz slavne prošlosti - Imperija zauma - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


22.03.2010.

Neslavne epizode iz slavne prošlosti

IMPERIJA ZAUMA

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

U ovom članku neće biti reči o neopisivim žrtvama koje je Srbija podnela u dva balkanska i Prvom svetskom ratu, o povlačenju preko Albanije, o Kajmakčalanu, proboju Solunskog fronta, brzom napredovanju srpskih pešadinaca koje je zadivilo francuske konjanike i stvaranju Kraljevine SHS, namučenim Srbima, ratnim zarobljenicima, koji su, teško bolesni, čuvali Ljubljanu od italijanske vojske. Razlog za to je jednostavan - sve to je čitaocima već poznata tema koja je, prežvakavana često od raznih nacionalnih kvazi-bardova i dobrano mitologizovana, izgubila dosta od svoje istinske potresnosti. Pretočena u kojekakve “Milutine” i kalemarska pisanija, krvava Odiseja koja je u mnogome odredila današnju situaciju u kojoj se srpski i drugi balkanski narodi nalaze nije prikazana onako kako je zdravom razumu koji pristupa problematici “sine ira et studio” i dolikuje - sa osvrtom na sudbine drugih. Stoga nacionalna istorija s početka 20. veka deluje kao jednostrani lament a ako ne sagledamo i priču “druge strane” nikad nećemo u potpunosti shvatiti poruku i pouku koju ovaj narod mora izvući, ma kako neprijatno ona izgledala.

IZA NAČERTANIJA - VELIKA SRBIJA

“Načertanije” Ilije Garašanina iz 1844. godine prikazuje one tipično nacionalno-romantičarske tendencije od kojih je bolovala cela Evropa dakle, ujedinjavanje Srba i njihovih “rođaka” u jednu državu koja je, u suštini, trebala da bude stvorena na italijanskoj bazi - Pijemont sa savojskom vladarskom kućom i dovitljivim kancelarom Kavurom=ujedinjena Italija tj. Garašanin plus koji god vladar=Velika Srbija. Ta tendencija, iako u više navrata poništavana i odbacivana, nikad nije potpuno izašla iz opticaja. Štaviše, sa okretanjem srpskih, hrvatskih i slovenačkih političara u KuK Monarhiji jugoslovenskoj ideji krajem 19. veka, ona postaje itekako aktuelna. Ali šta će se, u slučaju stvaranja velike slovenske države na današnjem Zapadnom Balkanu, dogoditi sa neslovenskim življem? Odgovor na ovo pitanje postao je jasan već 1848. i 1849. godine kad je u današnjoj Vojvodini sprovođena represija nad mađarskim i drugim nesrpskim stanovništvom te nacionalistička otimačina koja je odlično prikazana u Sterijinim “Rodoljupcima” kao sumanuta osveta za to što su neki nečiji preci nekim našim precima “sabljom duvan na glavama sekli”.

I upravo taj sloj Smrdića, Žutilova, Lepršića, Plavšićki (?!) i ostalih je dominirao u narednom veku a bogami dogurao i do današnjih dana a ako ne verujete setite se devedesetih. Nisam ljubitelj povlačenja paralela između istorijskih događaja ali se neke neprolazne “vrednosti” ili Brodelove “pojave dugog trajanja” ovde lako mogu videti. Pogledajte samo sve te naknadne hrabriše koje su izvodile svoje mini-prevrate i demonstrirale volju kao gazda Filip Stojković sa svojih pet stotina momaka kad je, 1858. godine, vratio Obrenoviće na presto i pritom se razmetao više no Velja Ilić posle 5. oktobra. Lutke (neopevane) naše gazdinske su prvo srbovale, pa ljubile skute Habzburzima i Obrenovićima na smenu (kao naši “postrevolucionarni preletači”), švercovale petrolej kao pravi Nušićevi narodni poslanici (danas benzin, cigarete i narkotike), huškale na suludi rat protiv Bugarske 1885. godine čiji je greh bio što se ujedinila (tek da se zna, Srbija nikad nikoga nije napala...), gušile demokratiju, premlaćivale političke protivnike kočevima (danas se pribegava vatrenom oružju), sekle i kroz prozor bacale one kojima su se do juče divile (danas je dovoljna javna denuncijacija plus koalicija), grabile tuđa imanja u balkanskim ratovima (ili televizore po Slavoniji) pa, kad je bilo pokradeno sve što se ukrasti moglo, prodavale vojsci brašno obogaćeno peskom u Prvom svetskom ratu (naše je više zanimalo oružje iz kasarni koje su prodavali UČK). Taj sloj ratnih profitera i vancaga je onaj isti koji je sponzorisao stranke i ratove. Docnije se ovaj “krem društva“ premetnuo u “stare beogradske porodice” i svojim krvavim novcem između dva svetska rata podigao silne vile po Beogradu te “patentirao” Dedinje. A patriotske poete su srbovale, rimovale, uzdizale naciju na nivo nove religije. Da parafraziram Milana Kunderu - bilo je to “vreme kad su dželat i pesnik (plus bogataš) vladali ruku pod ruku”.

No, guslanje i pevanje o srpstvu nije bilo dovoljno. Trebalo je okupati celu novostasalu generaciju i to u olovu. Da bi se razumela ova bolesna želja treba shvatiti istorijske činjenice: od 1815. godine do 1912. Srbija je uspela, ako se izuzme par internih buna i manjih sporadičnih sukoba da se “provuče” sa samo dva ozbiljna rata - onim za oslobođenje od Turske 1876-1878 i nesrećnom agresijom na ujedinjenu Bugarsku 1885. godine. Neobično malo za jednu ratničku zemlju, reklo bi se. Periodi mira su bili dugi i stanovništvo se višestruko uvećalo a ekonomija počela (mada nedovoljno brzo da bi stigla industrijsku Evropu) da se razvija. Porastao je broj škola, otvorile su se akademske institucije ali je to bilo nedovoljno da agrarna zemljica sa 90% seoskog stanovništva i visokom stopom nepismenosti predstavlja ikakav “kohezioni faktor na Balkanu”. No, valjalo je širiti teritorije a s njima i biznis a za biznis su neophodne luke... Crnogorske luke nisu dovoljne dočim one austrougarske nisu baš na srebrnom tanjiru. I, šta da se radi? Kako bi bilo da u ime borbe za nacionalno oslobođenje osvojimo pored Kosova, Sandžaka i Makedonije i Albaniju? Jesmo li zidali prokleti Skadar na Bojani ili nismo? Vreme je da naplatimo građevinske troškove a i da ga ćapimo onim Crnogorcima dok ga još nisu zauzeli.

NESLAVNI POHOD

I tako je slavna srpska vojska, ovenčana pobedom kod Kumanova a u ime Carstva Dušanovog, oslobođenja svih Južnih Slovena i svemoćnog dinara ušla u Albaniju, većinski neslovensku i nepravoslavnu zemlju. Nastali su sveopšta pljačka, rušenje i metež u kojima nisu pošteđena brojna albanska plemena a nije pokazano saosećanje ni prema ženama i deci. Stradale su hiljade civila a užas kojim je srpska vojska (čitaj krupni srpski kapital preko piona) morila lokalno stanovništvo (otimanje zemlje, visoki porezi, maltretiranja, egzekucije) nije se ni po čemu razlikovao od metoda koje je Otomanska Imperija koristila protiv balkanskih naroda. Zaludno je pravdati se činjenicom da se grčka ili bugarska vojska nisu ponašale ništa bolje na svojim oslobođenim teritorijama. Još veći je paradoks da se deo albanskih plemena nalazio u savezničkoj poziciji sa Srbijom jer su se pobunila protiv turske vladavine a u ime stvaranja svoje države. Šokiran opačinama srpskih vojnih vlasti socijalista Dimitrije Tucović se u svom delu iz 1914. godine “Srbija i Albanija” jasno odredio kako prema nezavisnoj Albaniji (u koju je računao i Kosovo) tako i prema mini-imperijalizmu Srbije: “Slobodarski srpski narod tu borbu mora da ceni i poštuje, kako zbog slobode Albanaca, tako i zbog sopstvene slobode i zbog toga se nijednoj vladi ne smeju odobriti sredstva za osvajačku politiku.” Šovinizam i imperijalna politika Srbije su u odnosu na Albaniju pokazivali sve odlike neke kolonijalne sile a nepravde koje su nanošene albanskom stanovništvu su pravdane jednostavnim objašnjenjem da su “domoroci” primitivni i inoverci, takoreći inferiorna rasa baš kao što su takvi izgovori pljuštali za vreme ratova devedesetih od Knina do Kosova.

Ni na teritorijama na kojima je bilo slovenskog življa nije bilo bolje - na Kosovu i u Makedoniji je do 1914. godine vladala vojna uprava koja je docnije zamenjena ratnom vojnom upravom. Ono što je važilo za Albance u Albaniji važilo je i drugde tako da oni ubrzo dižu lokalne ustanke. Bošnjačko stanovništvo je tretirano kao “poturice” ili, u najboljem slučaju, “materijal za buduće Srbe”. Makedonci su doživljavani od strane srpske strane (kao i bugarske) potpuno jednako: kao flotantna masa koja će se asimilovati ako 50-100 godina ostane u istoj državi. U međuvremenu je trebalo naturati svoj jezik, običaje, crkvu, prezimena sa nastavkom “ski” menjati na “ić” baš kao što je druga strana nametala nastavke “ov” i “ev”. Ne treba zaboraviti da su se srpsko-bugarski animoziteti zaoštrili upravo zbog Makedonije čiji je severozapadni deo vardarske Makedonije trebao da pripadne Srbiji a jugoistočni Bugarskoj. Spor se završio tako što je Srbija zadržala celu Makedoniju a to i potvrdila u Drugom balkanskom ratu (ovaj put joj je saveznik, između ostalih, gle čuda, bila i Turska).

No, strateški izlaz na more nije bio dovoljno opravdanje za strane sile koje su došle do podataka o zločinima nad albanskim civilima - 1913. godine je, uz pritisak međunarodnih intervencionih jedinica, Srbija morala da se odrekne Albanije koja je postala međunarodno priznata nezavisna država. Zvuči poznato? Došlo je do prvog povlačenja srpske vojske iz Albanije. Ova evakuacija trupa bila je naporna i krvava ali ni izbliza kao ona koja je usledila 1915. godine. Represivna politika srpskih lovana i njihove Vlade ostavila je još jednu mrlju u nacionalnoj istoriji a Srbija gotovo da nije imala saveznika u Albaniji (ako se izuzme Esad-Paša Toptani) i osvetila se još jednom i to, kao i uvek, onima koji nisu bili krivi - srpskoj i crnogorskoj nacionalnoj manjini koje su se, zbog odmazde lokalnih plemena, osetno smanjile. Oni koji su imali sreće su pobegli oni koji ne su ili stradali od terora ili trpeli veliki pritisak. Srpske trupe su ponovo ušle u Severnu Albaniju u maju 1915. godine.

SAVIO SE ZLATNI VENAC - SRBIN, HRVAT I SLOVENAC

Nakon atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu, iznurena od velikih borbi na Ceru i Kolubari te zaludne invazije na Srem, Srbija nije mogla da očekuje ništa manje nego najluđi mogući potez “Baje” Pašića - proklamaciju ratnih ciljeva u Nišu, u decembru 1914. godine. Ujedinjenje Južnih Slovena, (plemenita ideja bez dostojnog realizatora), predstavljeno je u strateški najglupljem trenutku ako se ne uzme u obzir da su srpski nacionalisti u Jugoslaviji videli ništa više do proširenu Veliku Srbiju a profiteri nove mogućnosti obrtanja novca na većem tržištu. Ovim aktom su, da nesreća bude još veća, jasno povučene paralele između srpske Vlade (tačnije Apisove hunte zvane “Crna ruka”) i “Mlade Bosne” a Srbiji, indirektno, svaljena na pleća celokupna odgovornost za početak Prvog svetskog rata. Iako je bilo jasno da je atentat na habsburškog prestolonaslednika bio samo “casus belli” te da su se evropske imperije naoružavale do zuba i zveckale oružjem tokom cele prethodne decenije (austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine, dve marokanske krize, italijansko-turski rat) i jedva čekale priliku za veliki sukob, do Deklaracije je ipak došlo, tek da obema stranama padne kamen sa duše - Srbija je priznala da je izazvala rat. Osramoćena, sa zgroženim saveznicima pored sebe, Srbija nije mogla da se nada ničem dobrom i to se, sa slomom odbrane u novembru 1915. godine i dogodilo. Počelo je drugo, ono krvavije povlačenje preko Albanije.

Posebnu epizodu za vreme okupacije Srbije predstavlja Toplički ustanak 1917. godine koji je docnije, predstavljao, nimalo slučajno, glavnu inspiraciju za četnike. Naime, konstantna buna protiv teške bugarske represije se, u septembru 1916. godine, dolaskom Koste Pećanca koji je avionom doleteo sa Solunskog fronta, pretvorila u svoju suštu suprotnost. Tako je Pećanac sa svojim “komitama” počeo da upada u bugarske varošice i sela i spaljuje ih do temelja - “da i njih zaboli” kako je docnije tvrdio. Tako je 1917. godine do temelja spaljen Bosilegrad. Pritom, naravno, Pećanac nije razmišljao o milosrđu, uživao je u svom “viteštvu” (demonstriranom u četničkim napadima na Foču u Drugom svetskom ratu) a ni na kraj pameti mu nije padala osveta bugarske vojske koja se sručila na leđa življa Južne Srbije. U Drugom svetskom ratu je “Vojvoda” Pećanac svoju “delatnost” sa bugarskih civila proširio i na sve antifašiste bez obzira na nacionalnost a neretko i na ljude koje je želeo da orobi.

Po proboju Solunskog fronta i brzom slamanju bugarskog otpora srpske jedinice su počele da ulaze u Bugarsku. Usledila je užasna odmazda po Pećančevom receptu a samo zahvaljujući insistiranju francuske diplomatije srpska vojska nije nastavila sa prodorom. Broj stradalih bugarskih civila nikad nije objavljen ali je sigurno da je bio veliki čim je skrenuo savezničku pažnju te da je nasilje dugo trajalo i da nije bilo sporadično s obzirom da srpski vojni vrh nije učinio ništa da se ono zaustavi. A onda je nastupilo oslobođenje, sklepavanje Kraljevine SHS a sa njim i prvi nemiri protiv nove vlasti i surovo, pandurski ugušene, kratkotrajne bune hrvatskih seljaka, nagoveštaj nevolja mlade države koja nikad nije sazrela kao i potpuno nerazumevanje srpske političke elite koja nije razumela ni zahteve svoje zapadnoslovenske braće niti njihovu političku tradiciju, baziranu na čitavom nizu nagodbi.

OTREŽNJENJE OD ISTORIJE

Balkanski krug nasilja u kojem je Srbija sve vreme bila aktivni učesnik-opaka igra sa brzim zamenama uloga: žrtva-zločinac-žrtva-zločinac ostao je i danas pod kontrolom onih koji drže moć u savremenoj Srbiji. Najveći se deo ratnih profitera i Miloševićevih pulena, perača para, korumpiranih političara i tajkuna, baš kao i njihovi prethodnici s početka prošlog veka, “provukao”. I tu se shvata prava i jedina osnova cele priče o balkanskim ratovima - šačica plutokrata drži svoje narode u zaostalosti i poslušnosti mašući im kvazidemokratskim Parlamentom i nacionalnim zastavama ispred nosa. “Politika je zanimacija za sirotinju” što reče Abdulah Sidran. U toj izvrnutoj logici su stare balkanske zavade bitnije od skladnog porodičnog života, imanja, napretka, za stare zavade se gine u ime Velike Srbije, u ime te Imperije Zauma. Zašto? Zbog drugih i, paradoksalno, zbog sebe: tuđe zarade i svoje iluzije radi. Velika iluzija nacije glasi: rat je smislen i savršeno logičan i postoji zato da bi se moj narod odbranio pa makar usput pobio sve protiv kojih se, navodno, brani. Jer, to je zakon opstanka a i tako kažu političari a lakše je njima verovati nego dovoditi njihove misli u sumnju. Samo linijom manjeg otpora - na miting, pa u uniformu, pa u smrt. Građanska inicijativa i neposredna kontrola vlasti nisu postojali 1912. a ne postoje ni 2009. godine, čak ni kao definicija. Postoje samo načelnici, potkupljeni popovi, liferanti, panduri, zelenaši, “guslari” i drhtava inteligencija i to čini državni sistem.

Sloboda je kod nas oduvek bila zgodna poštapalica i često se u ime fiktivne slobodarske Srbije ginulo za “slobodu od” a ne za “slobodu za” (Fromm). Bitno je bilo (i jeste, tako kažu) očuvati domaćinsku Srbiju iako ona ima samo jednog Gazdu koji pušta ratne invalide da žive na ivici bede (što je tradicija od Lazarevićeve “Sve će to narod pozlatiti” pa nadalje), narod u blatu i neznanju dok deca najviših funkcionera prave korupcionaške afere i drčno se razbacuju s parama (od Pašićevog do Miloševićevog sina) a zemlje koje nazivaju srpskim nisu određene naukom ili prosvećenošću već spaljenim tlom, nepočinstvima nad drugima i srušenim gradovima. Najgore je od svega što po jedan takav Gazda, superiorko koji budan sneva o Carstvu i dalje, dobro skriven, stoluje u glavama miliona i čeka neku novu priliku, neku novu Albaniju, neki novi Vukovar i čekaće sve dok ne dođe do one nužne, neizbežne promene u mozgu, do pojave zdravog duha, svesti i savesti. •