artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - O umetnosti i politici - Kako sam izdao sve - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


09.11.2009.

O umetnosti i politici

KAKO SAM IZDAO SVE

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

U filmu „Ruska kuća” jedan od protagonista kaže, parafraziram, da svako od nas mora da „pomalo” izda svoju zemlju zarad opšteg mira. Odlična ideja! „Izdaja” i dezerterstvo rezervista 90-ih je jedna od retkih pozitivnih stvari koje su se tada zbile. Šteta što to nije zaustavilo rat ali za to možemo kriviti „tihu većinu”, one koji su glasali za nacionalističko ludilo. „Izdaja”, na današnjoj književnoj sceni Srbije (a i drugde) je itekako poželjna. Klanovi se jedino tako mogu uništiti - da ih napuštaju članovi, jedan po jedan. Znam, reći ćete, doći će drugi ali to nije bitno. Važno je da ne drhtimo i ne mislimo da smo samo to - zamenljivi. Znate već: „Ako nećeš ti - ima ko će. Uvek ima ko će.” Da, ali to nisam ja. I to košta. Tihi bojkot, Izbegavanje pogleda na ulici. Ćutanje. Pljuvanje po novinama. Nema odgovora od izdavača. Vaše usluge više nisu potrebne. Tonete u anonimu i čamotinju. Kajete se što ste ikad iskreno progovorili. Nema honorara, nema fensi nagradica, gostovanja u Utisku nedelje ili na Studiju B u Nivou 23. Slobodno mišljenje ubija brže od heroina.

Danas je jako komforno biti desničar, čak i naci ili fašista. Uz brojne stranke, tabore, blagoslov crkve, Službe, armije i kontroverznih privrednika vi ste u Njegovoj milosti. Danas je jako komforno biti u centru. Partije centra vladaju zemljom. Danas je jako komforno biti apolitičan. Pravite se da ste ovo ili ono, u zavisnosti od prilike ili poslovne ponude a sve vreme se krijete iza „čiste umetnosti”. Danas čak ni kao levičar ne možete loše da prođete - pod uslovom da vaša struja paktira sa nekom krupnijom partijom. U suprotnom, ako niste „champagne socialist”, vi ispadate. Nema vas nigde. Ne biva levičarskog pokreta bez plutokratskih mecena. Bar ne u Srbiji. Ali, možete da kažete šta hoćete. Sami sebi. To je luksuz koji imate, jedini luksuz - slobodna reč. I plaćate ga odsustvom novca i slave. Vrlo jednostavno.

Uvek sam voleo skupe stvari. Najskuplje. One čija se cena ne vidi ali se ozbiljno plaćaju. Za njih sam uvek spreman da „izdam”. Da, reći ću šta imam i platiti, podrazumeva se. Kad sam objavljivao članke u E-novinama i Betonu ja sam za neke bio izdajnik, za druge pisao za pogrešne, malo ekstremnije novine, za treće „previše bio na svoju ruku” jer sam slao članke koji se nisu uklapali u „koncepciju”. Okej, nisu. Uvek postoji određena politika i što ne može da bude objavljeno na jednom može izaći na drugom mestu. Pisao sam na svom blogu, gurao sve potiskivane članke. Na nekoj promociji rekoh da se slažem s njima (redakcijom Betona) „do određene tačke” (borba protiv ksenofobije, prerasuda, nacionalizma, rasizma i sl.) ali da nam se, dalje niz put, staze račvaju. Nije mi bilo krivo - sve je bilo po vlastitoj svesti i savesti. Hteo sam da budem nezavisan koliko god to mogu u ovo vreme, da svoje mišljenje prenesem što većem broju ljudi. To je poenta pisanja za novine? Valjda.

A onda sam „izdao” Beton, E-novine i druge tako što sam se pridružio književnoj grupi P-70. Bilo je tu nekih sastanaka, zajedničkih čitanja i sl. Niko mi nije nudio, kao ni u prvom slučaju, nikakve povlastice, lovu ili neku uslugu. Nadao sam se da će ispasti šarolikija, na njeno jezgro mislim. Da će postati neka vrsta slobodne asocijacije i da će prikazati „presek” mlađe prozne scene. Ali, nije, nažalost ni tako velika ni tako šarolika. Kažu, većina onih koji su ostali naginju desnici. Sad, kad su se mnogi od zainteresovanih tiho povukli, to je zacelo tačno. Meni ne pada na pamet pre nego što „izdam” i P-70. Recimo, insistirajući na svojim nepopularnim stavovima u ovom intervjuu koji sledi.

A šta se dogodilo u toj famoznoj grupi? Ništa posebno. Pitali su me neki od članova da li sam pisao za Beton. Spominjao ih je Beton često i bilo im krivo pa sad neko valjda mora da plati. I ja sam rekao: Jesam, i ako se oni u Betonu slože, opet ću! I rekao, takođe, da je najmanje 90% likova koji su tamo opljunuti to i zaslužilo. I to je tačno. I našalio se neko kad je rekao da sam „ubačen”. Nisam.

I, šta sad? Ništa. „Izdao” sam i njih. To je moja doslednost: da insistiram na sopstvenom, nezavisnom mišljenju i tako „izdam” druge. Da ne bude nedoumice: ovo što sledi je kratak intervju sa samim sobom. Primetio sam da novinari teže da postavljaju pitanja koja njima odgovaraju pa i to ovom prilikom činim dakle, nameštam razgovor kako novinaru, tj. meni, najviše odgovara:

Političko opredeljenje?
Levičar. Antitotalitarac. Prezirem sve imperije jer su sve po definiciji zle. Najviše prezirem onu mini imperiju koju je hteo da stvori Milošević a čiji ostaci i danas batrgaju naokolo u bezbrojnim formama.

Šta mislite o desnici?
Oni se oslanjaju samo na jednu misao i to onu bez ikakvog uporišta: „Čovek koji u mladosti nije levičar nema srca a čovek koji u starosti nije konzervativac nema mozga”. Upamtite da je ove reči izrekao Čerčil, kolonijalni drmator.

Jeste li nekad bili u „koaliciji” sa desničarima?
Za vreme protesta 96/97 na ulicama je bilo raznih pa i desničara. Ja sam bio protiv Miloševića zato što je započeo ratove i bio tiranin a oni zato što je te ratove izgubio. Mislim da je to dovoljno.

Ko je zaslužan za početak ratova 90-ih?
Milošević - balkanski kasapin. On je stvorio ostale balkanske tirane.

Moralista, vernik?
Ne. Agnostik.

Ko je pomogao Miloševiću?
Gomila nacionalističkih zvekana na čelu sa „Dedom” zvanim Dobrica Ćosić. I Služba. I armija. I policija. I vrh SPC. I veliki deo biračkog tela.

Da li negativno govorite o SAD?
O Imperiji da, o narodu nikad.

Mrzite kapitalizam?
Naročito domaći, dikensovski. „Sir, can I have some more?”.

Jeste li za Srbiju u NATO?
Ne.

Da li smatrate sebe za angažovanog pisca?
Da. Dobar deo onog što sam napisao ima u sebi angažovano ili crtu angažovanog.

Da li pišete „komade s tezom”?
Moj stav spontano proizilazi iz mog dela. Teze mi ne trebaju. Stav velike većine autora se može videti iz aviona. Da se ne lažemo.

Toliko od jednog izdajnika drugom. •