artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - Monty Python Flying Circus fenomen - A sada, nešto sasvim predvidljivo... - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


08.03.2010.

Monty Python Flying Circus fenomen

A SADA, NEŠTO SASVIM PREDVIDLJIVO...
ILI: AKO VEĆ NISTE PROČITALI OVAJ ČLANAK...

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

1. ENT. STAN. DAN
ČITATELJ/KA otvara novine (ili se konektuje na sajt, koga briga?) i okreće list na tačno ovoj strani. U nju/njega zuri POJAVA drske, džonklizaste face.

Č: Dobar dan, okrenuo sam da ovaj list da čitam nešto o “montipajtonovcima“.
P: Ne, niste. Kupili ste ove novine samo da bi pročitali svoj članak.
Č: O, ne nisam.
P: O, da jeste.
Č: Dobro, možda malo. Ali ipak hoću da saznam nešto o „pajtonovcima“.
P: Nećete.
Č: O da, hoću! Platio sam pošteno svoj časopis i ovde piše da je to ta strana.
P: Ovo jeste ta strana ali da li je to ono što vam treba?
Č: Da, ovo je ono što vam treba.
P: Da, ovo meni treba.
Č: Mislim, ovo je ono što vam treba.
P: Pa da, meni ali ne vama.
Č: E baš mi ne treba. Vama u inat.

Pojava pokušava da zatvori stranu/sajt. Čitatelj/ka ga zadržava gurajući ruku u novine/monitor.

P: U pravu ste. Doviđenja.
Č: Ne, čekajte. Ja hoću da saznam nešto o njihovoj fenomenologiji.
P: Da bi nešto saznali morate da znate ko su „pajtonovci“.
Č: Ali...
P: Dakle, ko su „pajtonovci“?
Č: Ugh,umh...

Pojava gleda u sat i namesti hladno lice.

P: Okej, to je to. Hvala na pažnji i doviđenja.
Č (kao iz puške): Monty Python - ima više verzija porekla tog imena ali su najrealnije one u kojima je nadimak britanskog vojskovođe Montgomerija ukršten sa pitonom jer to zvuči glupo i perverzno („hura za zmiju u gaćama!“, peva Idle u „Smislu života“). Urbani je mit da je Monty  Python bio falični pilot koji je u Drugom svetskom ratu oborio najviše savezničkih aviona. Pajtonovci su John Cleese, Eric Idle, Terry Gilliam, Terry Jones, Graham Chapman i Michael Palin. A, da ne zaboravim i „dopunskog člana“ Carol Cleveland, jedinu ženu u grupi koju su zvali „Carol Cleveage“ (dekolte, engl.). Svi su, osim Gilijama Britanci, „oxbridge people“ (tj. sa Oksforda i Kembridža), obrazovani i duhoviti momci koji su glumački te skečepisateljski zanat pekli prvo u studentskim glumačkim trupama (seća ih se i najveći pozorišni festival Fringe u Edinburgu) a potom u BBC-ju na više serijala da bi se na kraju okupili 1969. godine i to zbog Cleeseove želje da radi još s nekim osim s Grahamom Chapmanom (poznat od 1989. među svojim kolegama kao „the dead one“) koji je bio težak za saradnju a zašto - to možete u filmu „Gin And Tonic“ mada naslov govori sam za sebe. Elem, tako se formirao tim u koji je uleteo prvo Palin a za njim i ostatak ekipe. Serija je snimana od 1969. do 1974. godine i za to vreme je nastalo 45 epizoda a iza kamere je najčešće stajao Ian MacNaughton.
P: Žalim, to nije dovoljno. Zamoliću vas da od.....e.

Signal/tačkice cenzure. Čitalac/čitateljka uperi prst u Pojavu.

Č: Aha, rekli ste tu reč i cenzurisali je a „pajtonovci“ nisu znali za cenzuru. Štaviše, oni su kršili sva živa pravila koja su se mogla kršiti: psovke, nasilje, golotinja, you name it! Neki bi rekli da je to posledica hippie ere i oslobađanja ali teško je reći da su oni ikad bili hipici - Eric Idle je parodirao pesme „Beatlesa“ a u jednom skeču čoveku pozli i iz stomaka mu čupaju Johna i Yoko. „Pajtonovci“ su naslednici duge tradicije britanske komedije koji su odlučili da humorom ubiju svoje učitelje. Svojim britkim, suludim humorom (koji ima itekakve veze sa teatrom apsurda Joneskom i nadrealizmom - naročito montažne animirane sekvence u maniru „toka misli“ (Terry Gilliam i Terry Jones) kao što ima veze sa elizabetanskim pozorištem (muškarci igraju gotovo sve ženske uloge) uspeli su da ismeju celo britansko društvo od Artura Pjutija koji označava niže klase (obično prikazan kao moron u puloveru sa maramicom sa čvorovima na glavi) do sudija (prikrivenih travestita), ubilačkih lordova sa divnim imenima kao Rasistić i same kraljevske porodice. Da ne spominjemo da im je s godinama samo rastao apetit: „Monty Python and Search for the Holy Grail“ (1975) je opljuvak o britansku istoriju , „Life of Brian“ (1979) o sklonost ljudi prema kultovima i organizovanu religiju a „Meaning of Life“(1983) sve to plus sve plus šega na račun svega ostalog što postoji na svetu. Cenzurišeš? Njihovi filmovi su u prošlom veku bili osuđivani od predstavnika brojnih i pritom moćnih konfesija i političkih organizacija, zabranjivani u Irskoj, Italiji, Norveškoj (Šveđani su reklamirali „Žitije Brajanovo“ kao tako duhovit film da su ga stroge komšije zabranile!) a na Džerziju, ostrvu u Lamanšu, cenzura je prestala tek 2001. godine!

Pojava zvižduće i pravi se da ne obraća pažnju na Čitaoca/teljku koji/a dahće sav/sva crven/a u licu.

Č: Nemoj da mi zviždućeš „Liberty Bell“ Johna Philipa Souse. Ova melodija je zaštitni znak „pajtonovaca“ samo zato što niko nije morao da plati za nju mada se odlično uklapa u njihov klovneraj. Bolje bi ti bilo da izvedeš jedan od čuvenih skečeva da me malo zabaviš: recimo ministarstvo smešnog hoda, ili, ako patiš od reume, onaj sa mrtvim papagajem, onaj sa ostrvom voditelja, pa onaj sa španskom inkvizicijom, tigrom u Africi, Džonom Dve Šupe, muzikalnim miševima, tipom koji ne može da prestane da priča u turističkoj agenciji ili onaj moj omiljeni sa prodavnicom sira. Možeš i onaj kad Palin plati pet funti za raspravu.
P: E, baš neću.

Čitatelju/čitateljci se ozari lice.

Č: Što znači da hoćeš, je li tako?
P: Ne mora da znači. Nastavite, vi ste najdosadnija osoba koju sam ikada upoznao.
Č: I hoću. Od sredine sedamdesetih „Pajtonovci“ su prešli „baru“ i tako postali svetska atrakcija. Mladež na koledžima je oduševljeno citirala njihove skečeve i postalo je „in“ i „po-mo“ (postmoderno) citirati Pajtonovce a od osamdesetih, zahvaljujući konstantnom tv-repriziranju te videu i sl. i kod nas. Eruditivne elemente u pajtonovskom humoru  je teško zaobići: fudbalska utakmica između grčkih i nemačkih filozofa, kviz u kojem učestvuju Karl Marx, Mao Tse Tung i Che Guevara, potraga dve zarozane Engleskinje za Sartreom, pesma o Prustovoj „Potrazi za izgubljenim vremenom“, rasprave o tome koliko slova „s“ ima u Nietscheovom imenu, islandske sage, velški rudari koji raspravljaju o Schlegelu... S druge strane, tu su omaži filmskim rediteljima: „krvava“ epizoda u čast Sama Peckinpaha, skeč sa Brianom Zatapatiqueom (francuski „nouvelle vague“), orgije koje uključuju „ticana“ nalik onom iz „Ulice Sezam“ - svojevrsni homage Kenu Russelu, brdo informacija o Antonioniju, Gavrasu, Felinniju. Tu je prisutna i snažna anarhična, ateistična poruka u formi potpune političke nekorektnosti: Irci su prikazani kao Zulu ratnici, Indus je u jednom skeču samo daljinski upravljač koji radi na elektrošokove koje mu daje kraljica-majka, Francuzi su agresivni lukožderi, Jugosloveni prave hotele izgrađene do pola u čijim bideima vrebaju gušteri, Mađari su naivci koji nose kožne kapute i crne šešire, skeč o kvizu „Uvredite naciju, rasu i veru“ vređa Belgijance nazivajući ih „Belgians“ što se smatra najvećom uvredom a prokletstvo pada na Kraljevstvo kad Marsovci sve Engleze pretvore u Škote. A evo i primera u jednom skeču kad ubiju pevača jer izusti sledeće:

Čitatelj/ka se nakašlje i počne da peva, potpuno disharmonično.

Č: „Don’t ever be rude to an African, Arab or a Jew,
Don’ t ever be hard on to Irishman whataver he may do!“
P: Okej, shvatio sam poentu. Ali, gde je tu uticaj na današnju scenu, Edi bejbi?
Č: Ne dozvoljavam ti da me zoveš „Edi bejbi“.
P: A slatka pitice od trešanja? Ili Džerald? Nikson je imao hrčka kojeg je tako zvao.
Č: Apsolutno ne! Ni Džerald ni Edi ni pitica ni pituljica! Dakle, gde stadoh? A, da! Njihova poruka, to još nisam završio. „Pajtonovci“ su hedonistički libertinci - misle da je Hrist „bio dobar momak“ ,više jeretici nego blasfemičari, bez predrasuda prema rasi, polu, veri ili nečijim seksualnim afinitetima i zato polažu puno pravo da sve to ismeju. A uticaj? Pobogu, oni su komičarski pandan „bubama“ a u engleskom rečniku postoji čak i  izraz - „pythonesque“. Evropski i američki komičari se kunu u „pajtonovce“, naročito Steve Martin i Billy Connolly a u ex-Jugi su uticali na „Top listu nadrealista“ kao i na rok bend „John Cleese“. Za neke zastrašujuća vulgarnost  i crnohumornost ostvarenja braće Farelli i Cohen duguje mnogo „prekobarskoj“ zaostavštini kao i gotovo svaki film u kojem se pojavi Ben Stiller. Kad smo kod toga spomenimo i ljude koji su „čupali“ prokazane filmove Gillima, Cleesea and co. iz krize: „Pink Floyd“, „Led Zeppelin“, George Harrison. Melodije „pajtonovaca“ (komponovao ih je Erik Idle, inače autor popularnog mjuzikla „Spamalot“ ali i protagonista „Burn Hollywood, Burn“ najgoreg filma 1998. godine, ovenčanog „Zlatnom malinom“) su zaštitni znak mnogih emisija, mobilnih telefona i karaoke klubova a naročito „Lumberjack“ i „Always look on the bright side of life“. Reč „spam“ (narezak, eng. - onaj iz čuvenog skeča, naravno) ušla je u kompjutersku terminologiju. „Crtaći“ Gilliama i, u manjoj meri, Jonesa, danas predstavljaju poseban manir i u brojnim serijama je koriščena kolažna animacija koja je skidala pajtonovsku. Gilliam, koji je posebna i, u poslednje vreme, praznjikava priča je ipak, zahvaljujući tom iskustvu postao „tata“ takvih čudesa kao što su „Brazil“, „Fear and loathing in Las Vegas“ ili „Twelve monkeys“. John Cleese je sa „Fish called Wanda“ i „Fierce creatures“ kao i nizom epizoda pokazao da potreba za takvim sarkastičnim pojavama kao što si ti još postoji a Jones i Palin su uneli malo više ležernosti u putopisne emisije BBC-ja. Muzički spotovi koji se danas snimaju su, neretko, pod pajtonovskim uticajem. Pogledaj samo „Franza Ferdinanda“. Imidž Artura Pjutija su koristili „Sex Pistols“. Crtane serije obožavaju citate iz „Pajtonovaca“ - pogledajmo samo „Simpsons“ ili „South Partk“ gde su ex-pythonovci dali svoj „cameo“ doprinos. Dramaturgija ovih, danas već odavno etabliranih crtaća, leži i u banalnom, „out of the blue“ zapletu a to jeste doprinos ostrvskog spisateljsko / glumačko / rediteljskog tima. Bizarni podaci: po „pajtonovcima“ je nazvan čitav niz asteroida, po Johnu Cleeseu vrsta lemura, a po šou izumrla zmija iz Australije a Anthony Kiedis iz RHCP na albumu „Californication“ peva:

(još nemuzikalnije) “Python the power straight from the Monthy!“

P: Lepo, lepo, samo malo odvratno. A reci mi sad - gde su oni danas?
Č: Ako se izuzme pomoć „Amnesty Internationalu“ ili neki humanitarni nastup - prave gluposti kao i pre: svađaju se, špekulišu da li će se okupiti ako im zatrebaju novi bazeni, rasipaju lažni pepeo iz urne svog prijatelja Chapmana, režiraju filmove koje ni sami ne mogu da pogledaju, pripremaju se za penziju, zarađuju brdo para na osnovu raznih DVD reprint izdanja, objave poneku knjigu o radostima porodičnog života kao John Cleese ili prime orden Oficira Britanske Imperije (šta god to značilo), one iste koju su tako zdušno ismevali. Jednostavno, oni su sad izvan svog dela a ono je iznad njih i postalo je - eto, klasik, mit i jedan od najvećih britanskih „brendova“. Uf, a sad mi recite nešto o „Pajtonovcima“.
P: Ja u stvari nemam pojma o tim davežima. Nikad nisam kapirao njihov humor. Doviđenja.

Pojava zatvori stranicu/sajt i okrene ključ. •