artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - Pogled u neslavnu prošlost - Provlačenje - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


15.02.2010.

Pogled u neslavnu prošlost

PROVLAČENJE

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

Uopšte gledano, ljudi su ovde neosetno prošli kroz ratove. Kad tako kažem ne mislim bukvalno ali, za većinu ljudi, rat je bio “tamo negde” čak i onda kad su bombardovali Beograd. Tada je spasonosna formula bila “a što bi baš mene”. U stvari, pravljenju distance smo se naučili još 1990/1991. Kako? Vrlo jednostavno - naučili smo da gledamo pokolje na televiziji i, pošto su stvarno retki među nama videli te užase uživo, bili smo spremni da poverujemo kako sve jeste onako kako nam televizija servira ali da je istovremeno i potpuna laž. Jednom rečju, bilo je toliko stvarno da je to bilo sumnjivo. Ipak, u zvaničnu verziju se verovalo - ne zato što je sugestivna već zato što je zvanična verzija.

Smešno je bilo svima kad smo, početkom 1991. godine, kad su gledali Amerikance kako sede po pabovima, ispijaju svoje “Badove” na bazi pirinča i navijaju za njihove rakete koje tako precizno razbijaju Sadamove tenkove. Sigurno su mnogi pomislili: Ovi Ameri su baš budale! Kako je njih lako izmanipulisati! Šta? Uživaju u uništavanju drugih ljudi? To je tako varvarski, tako neviteški, imaju li ti nesrećni Iračani ikakvu šansu da se brane? Kasnije smo saznali da to baš nisu bili uvek tenkovi već i izbegličke kolone ali, dok kažeš stotine hiljada stradalih civila evo ti novog ratišta i - ko će se toga sad sećati? Da paradoks bude veći - nekoliko meseci docnije, dobar deo Srba pretvorio se upravo u te Amerikance. Takvi smo i danas jer sa Amerikom delimo najgore osobine: materijalizam, potrošački element, prezir prema kulturi, razmaženost, ljubav prema najgoroj vrsti muzike na svetu (kod nas turbo kod njih kantri end vestern), umišljamo da smo Imperija a nismo, da smo najbolji a spisak boljih je jezivo dug...

Kad pogledam unazad prvo što primetim je da, osim mene, slabo ko više gleda u tom pravcu. Nema vremena za osvrtanje - sad gradimo novo, manje (navodno) nehumano društvo koje zamenjuje drugo nehumano društvo i zar vam nije dovoljno priče o starim opačinama? Bevandu od starog vina u mehove bušne, prastare! Nije čudo što niko više ne gleda tamo. Kad bi sagledali te užase onda bi bili spremni za to da izbegnu nove a to se onima koji nam te opačine pripremaju ni najmanje ne bi dopalo. Ima tu i anesteziranog pristupa podjednako od onih koji su proživeli devedesete i onih koji su se tada rodili. Apolitičnost je oduvek bila najsigurnija politička pozicija. Još kad se iskombinuje sa neobaveštenošću... Jednom rečju, možete se prodati kome god hoćete.

Srpsko društvo je tračersko, to mu  je osnovna osobina. Kad danas slušam da mnogi govore kako su znali samo za užase koje su doživeli Srbi (koji su, da se razumemo, užasnih razmera) i da su bili izmanipulisani od državnih medija te da “nisu znali za zločine počinjene u naše ime” (a počinjene na teritorijama pola tuceta današnjih država, poludržava i polunezavisnih oblasti) ne mogu a da se ne razbesnim. Sećam se tačno i datuma kad sam, kao osamnaestogodišnjak, saznao za prve od bezbrojnih podataka o genocidu u Bosni - 25. mart 1993. godine - o “čišćenju” Bijeljine sam čuo iz usta osobe koja je verovala da je to dobra i opravdana stvar, kao dezinsekcija ili deratizacija. Sredstvo - “Srpski tigrovi”. Mirno je to saopštila, malkice ozbiljnije ali prilično staloženo. Kao da ispostavlja račun u samousluzi. Tako je zvučala. Nema boljeg suočavanja sa gadostima koje su činili u ime tvog naroda od toga - pogledati u lice ne Miloševića ili nekog njegovog glavoseka od kojeg to i očekuješ nego zdravu, živu, normalnu na prvi pogled ljudsku osobu s kojom deliš pleme i vazduh. Svi smo znali, to vađenje na neznanje ili slepo izvršavanje naređenja ne pali kao što nije palilo ni u Nirnbergu. Na frontovima su bile desetine hiljada ljudi iz Srbije, vratili su se, neki od njih, pričali priče - neki od njih su i učestvovali u pokoljima. Suviše su sitni ti zlikovci da bi ih tražili Tribunali - danas vam opravljaju kola, prodaju bakaluk, vode četu vašeg sina, možda čak uče vašu decu veronauci a sutra mogu da izgube kontrolu i... Ali, prošlo je dosta godina od tada, najbolje je da to potisnemo. Ja sam ionako samo prerano osedeli tridesetpetogodišnjak koji se priseća koliko može nekih stvari u svom trošnom sećanju. Recikliran sam, i ja. I stondiran. Baš kao i vi. I želim da se trgnem pa makar bolelo. I tome služi ova priča. •