artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - Odiseja na Zemlji 2010 - Kvar u komunikacijama - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


04.01.2010.

Odiseja na Zemlji 2010

KVAR U KOMUNIKACIJAMA

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

“Sećate li se tipa koji je bio / u ranoj pesmi / čujem glasine iz kontrole na Zemlji / o, nemoj mi reći da je istina...” Da, istina je, evo ironičnog odgovora u Bowievoj “Ashes To Ashes” na onu “Space Oditty”, eto rešenja - Major Tom je džanki koji se uradio i ne može da se vrati nazad među normalne. Overdozirao je i pluta na onom svetu tripujući da je astronaut. Naravno, to je samo za one lakoverne koji misle da su sve rokenrol pesme o ženama (ponekad i muškarcima) i drogi. Setimo se i one “Man Who Sold The World”. Da li je to samo to, bizaran trip? Ako mislite da nije - idite na songmeanings sajt. Videćete tako šarolika tumačenja, i akademska, da će vam se zavrteti u glavi.

Naravno, ovde se ne osvrćem toliko na Bowieja kao jednu od rok-ikona koliko želim da vas podsetim na mali dvostruki jubilej koji je za nama - 40 godina od Kubrickove “Odiseje u svemiru 2001” i isto toliko od “Space Oditty” singla. I, za sve to vreme, čini se da su se stvari promenile samo nagore. Ono što je generaciji koja se oporavljala od leta ljubavi 1968. godine izgledalo irealno danas je itekako moguće - moduli se zaista spuštaju na Marsu, Mesec je osvojen, posećen n-puta a čovek je otuđeniji nego ikad i pluta u svom mikrokosmosu, distanciran od planete na kojoj živi, bez mogućnosti, ali i želje, da joj pomogne. Kompjuter Hal 9000 odavno ne odlučuje o našim sudbinama. On nije poludeo. Ušao nam je u mozgove i tamo se udobno smestio. Mi smo postali Hal i to je sve.

Setimo se ovom prilikom i svih silnih antiutopija i distopija - Hakslijeve “some” (pandana “vijagre”) u “Vrlom novom svetu” ili satanizma koji postaje religija postapokaliptičnog sveta u “Majmunu i suštini”, kontrole misli u “1984” Džordža Orvela, kolektivističkog ludila u Zamjatinovom “Mi” - danas živimo u svetu koji je kombinacija svih najmračnijih predviđanja. Zaista, niko ne bi mogao ni da pomisli, tamo u nekoj paleolitskoj hipi-eri da ćemo za četrdeset godina postati ovakvi. Još luđe je od svega kad uporedimo recimo junake filma “Goli u sedlu” i bilo kog akcionog blokbastera danas - čupavi nonkonformisti nasuprot japijima sa puškama.

Pogledajmo istini u oči - iako se tome možda na formalnom planu protivimo, mi želimo da postanemo japiji, da se ukalupimo, da sipamo otrcane fraze kvazi-poslovnog sveta sklepanog po uzoru na Zapad, da se stalno žalimo na stres i neke zaposlene (čitaj: potčinjene) koje moramo da hranimo i da se ovim glupostima razmećemo pred  personama koje treba zbariti za koji minut sigurnog lubrikantskog seksa koji nam, realno, znači sve manje i manje kao uživanje a sve više kao potvrda statusa. Mi ne želimo da budemo svesni svoje usamljenosti, otuđenosti, odljuđenosti. U stvari, distancirajući se od samih sebe, mi, za razliku od Majora Toma, koji je sigurno džanki, i Hala, koji je sigurno samo poludeo, više ne prepoznajemo ni pojam emocije. Za nas je otkriće potpune bezosećajnosti sveti, kapitalistički, postmoderni trenutak nirvane, tj. ništavila, i želimo da traje večno. Kako smo krenuli tako će i biti. •