artija.net # Kolumne
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Kolumne
Aleksandar Novaković

Kolumna - O "krizi" dramskog teksta u Srbiji - Ko je izašao iz ormana? - Aleksandar Novaković

Kolumna... na artiji


02.11.2009.

O „krizi“ dramskog teksta u Srbiji

KO JE IZAŠAO IZ ORMANA?

Piše: Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković

Urbana legenda govori o košarkaškom meču u fiskulturnoj sali jednog našeg prestoničkog teatra. Utakmica beše znojna i žestoka, pozorišnike popanula pjena bjela i krvava kad, paf, neko očeše ramenom rolo-orman baš pored klupe domaćih. Iz rolo-ormana se razletele hartije i fascikle u svim duginim bojama. - Šta je to? - zapita se nenamerni obijač. - Pusti, radovi mladih pisaca. Nema gde da se drži.

Da legenda ne bude usamljena ide s njom u kompletu i „Jeremijada“ koja glasi:

„Oh, avaj, publikume naš,
novog srpskog teksta nema,
davori Srbijo teatrom škrta,
javašluk ama i kriza budžeta
Mukom guši sav trud naš!“

A sad suve činjenice: na klasama dramaturgije na FDU, BK Univerzitetu i, odskora, Akademiji u Novom Sadu ima, na svakoj godini, sve zajedno desetak do dvadeset studenata. Dakle, mladih, tj. mlađih dramskih pisaca, koji su upisali dramaturgiju u poslednjih deset godina ima između 100 i 150. Ako dodamo toj brojci i mlade dramske pisce ponikle iz drugih škola i koji se intenzivno bave pisanjem može se reći da ih, zajedno, ima preko dve stotine. Među poznatije ili poznate možemo uvrstiti samo nekolicinu. Šta je sa ostalima?

BROJKE NE LAŽU

Znam, reći ćete: Ko zna koliko je među ovih 200 minus 5 netalentovanih, skribomana, lenjih vlasnika diplome koja donosi samo nezaposlenost (ili mutanata sve tri navedene osobine)? Ali, verujte, većina njih nije stigla ni da se prikaže u takvom ili bilo kakvom svetlu. Razlog je jednostavan: bavljenje novim dramskim tekstom je posao koji niko ne radi. Žalosno je to da u mnogim pozorištima sede ljudi koji ne znaju da pročitaju dramski tekst! Kako drugačije objasniti brojne nemušte odgovore koje su davali kolegama koji su se raspitivali za sudbinu svojih pisanija? U ne tako dalekoj prošlosti, u bivšoj SFRJ, tekstovi su, od najgorih do najboljih, čitani detaljno u pozorištima od strane dramaturga. Svako delo je dobijalo kratku recenziju, komentar, bilo šta. O primeru Velike Britanije u kojoj pozorište plaća čitanje autoru i da ne govorimo. Kod nas neće biti ništa pa sve da autor plati da ga čitaju.

Pošaljite tekst dramaturgu pozorišta, što je smislen potez i on će vam reći da je to besmisleno jer sve ide preko upravnika. Jedna mi se dramaturškinja uglednog pozorišta čak požalila da joj upravnik, čim ga nazove, spusti slušalicu. A i vi, šta hoćete? Otkud vam ideja za taj tekst kad njemu/njoj nikad nije pala na pamet? Pošaljite i on će vam reći da ne radi dramaturgov posao. Pošaljite ponovo upravniku i on će vam ispričati svoju gorku životnu priču te predložiti da pronađete renomiranog reditelja koji će moći da „pogura“ vaš tekst. Možda će i pristati da vam igraju tekst iako ste mladi i afirmisani ali, pod uslovom da ga, kao što kaže legenda, sami režirate tekst i da se zadovoljite sa pet stotina evra i novim automobilskim gumama lokalne fabrike što je istinita priča iz jednog provincijskog pozorišta. A ako imate vikendicu u blizini ili neku svojtu - još bolje! Pozorište neće morati da vas ‘rani i poji što vam je itekako olakšavajuća okolnost.

No, kako upoznati tog velikog reditelja? Da li je taj reditelj veliki u jednom, a manji od bubice u drugom pozorištu? Koje mu je prirodno okruženje, čime ga namamiti i, najvažnije: kom klanu pripada? Šta god da pokušate, bez poznavanja „čoveka koji poznaje čoveka koji...“, rizikujete da postanete jedan od onih koje reditelj izbode u privatnom horor filmu, a ovaj se na opšti zabezek ponačini sa urolanim dramskim tekstom kojim izbode i izbedači reditelja na smrt. Bez želje da ulazim u to kako vam je tekst doživeo javnu sudbinu mogu sigurno reći da će se sledeći pojaviti tek za tri-četiri godine, napisali ga vi za Sterijinu nagradu ili ne. Šta bi vi uostalom? U ovoj zemlji direktori mlate glumce, a vi naivno očekujete da će dramaturzi proći bolje.

Dodao bih i to da sam odnedavno počeo sa sakupljanjem dramskih tekstova za jedan pozorišni časopis - od dvadesetak pristiglih tekstova četrnaest je zadovoljavalo sve standarde profesionalnog dramskog pisanja, a sedam autora se posebno izdvojilo. Ne vredi navoditi imena tih mladih autora jer za njih sigurno niko od vas nije ni čuo, ali ti ljudi postoje, pišu stalno i to dobro. Ali, zar je to bitno jer vas čeka ...

... DUBOKA JAMA MARKETINGA I ANONIMNOSTI

Vajkate se radom za marketinšku agenciju (gde zaglavi preko 90 odsto dramaturga), kratkotrajnim dramskim radionicama, konkursima na zadatu temu te opštom krizom („Ako ova zemlja ne može da dobije čestitu Vladu kako će dobiti nov komad u pozorištu?“), ali znate da šaljete tekst na nepostojeći konkurs, po narudžbini i da ono što ste napisali ne zanima nikoga. Pa da, zašto bi vas igrali kad niste poznati? To podseća na neosofistički odgovor seljaka Vuku Draškoviću: „Aj’ ti dođi na vlast pa ću da glasam za tebe!“

Budimo iskreni: previše je haosa u ovoj priči da bi haos bio neorganizovan. Razlog haosa? Sigurnije je i lakše igrati strani tekst uz pomoć ambasade zemlje iz koje potiče autor nego delo domaćeg anonimusa. A ako ne tako - uvek je tu novo čitanje Šekspira, Molijera, Čehova, a možda se omakne i neki Nušić! Mnogima koji su do položaja napredovali najmanje zahvaljujući umetničkom talentu odgovara kulturni genocid u kojem su žrtve i pravi i krivi, bez razlike. Nije bitno što se zbog tog haosa i takvih špekulacija naša zemlja čini pozorišno inferiornom u odnosu na najveći deo Evrope. Navikli smo se mi da budemo inferiorni i u drugim granama. Dodajmo svemu tome vrhunski cinizam s kojim se obraća mladim autorima: „ako vam ne odgovara zvanično vi osnujte alternativno pozorište“, a takvo u Srbiji ne opstaje jer mi nemamo Art Council za finansiranje niti potencionalno veliku publiku za takav tip pozorišta.

Ergo, reforma se sprovodi odozgo, iz dramskog teksta izvedenog na sceni velikog pozorišta koje pripada i onima na čija imena naiđete na nekim od sajtova krcatih dramskim tekstovima. Početak reforme bi bio, kao i uvek, jednostavan - svako treba da radi svoj posao i da za svoja dela ima razumna objašnjenja. A kako stići do reforme to sigurno nećemo saznati od ovakvih „kulturnih poslenika“. •