artija.net # Biblioteka / Prikazi
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Elektronska
biblioteka
ARTiJA

Knjige » Prikazi

Autori » Reči i dela

Prikaz knjige - Čedomir Ljubičić - Paun Petronijević "Istrgnut klas"

Knjige » Prikazi


Paun Petronijević: “Istrgnut klas”, Udruženje književnika Srbije i “Svitak”, Požega, 2009.

KLJUČ ZA RAJSKA VRATA

Napisao: Čedomir Ljubičić

Aleksandar Novaković
Slovo pretka

Kada pesnici govore o meditativnim i pokretačkim vatrama unutar sopstvenih bića oni u stvari figurativno opisuju jedan srećni spoj u sebi. Spoj krvi koja kipti u blizini izvora mašte, i izražene perceptivne sposobnosti da te slobodno naviruće slike proberu i učine ih verne činjenicama. Međutim, postoji u nekim vekovima i nacijama pesnik koji im omogućava i pomaže da spontano i sa zadovoljstvom rade dobro i lako neke stvari koje drugi ne mogu da urade ni sa naporom. Da li će vreme i mesto biti pogodni za pesnika, to delom zavisi i od fizičkih uslova, kao i od dobročinitelja (mecena) i ocene publike. Pesnik mora imati u svojim grudima živ izvor i jasno ogledalo, ali uz to mora i disati određenu vrstu vazduha. Duša zavisi od krvi, krv od vazduha, a vazduh od zemaljskih isparenja. Tako posmatrano pesnički dar može se posmatrati i kao duhovni usev, kome vreme i mesto mogu i pomagati i odmagati, kao što će seme posejano u zemlju jedne godine poneti bolje nego druge, ili bolje napredovati na plodnom nego na kamenitom tlu.

Poezija Pauna Petronijevića (1936-1962) u posthumno objavljenoj zbirci pesama Istrgnut Klas kroz prizmu pažljive i koncizne analize donosi nam predstavu o odnosu slike i reči kao i odnosu lepote i izražajnosti pomoću koje će ta lepota dobiti idealnu meru i oblik. Istančanim osećajem za slikovnost i profinjenu osećajnost, koju kao nagradu dobija od višnjih sila, poetika Pauna Petronijevića pokazuje da se poezija manje boji hladnoće nego slikarstvo, iako i hladnoća i toplota podjednako utiču na životni dah i pesnika i slikara. Otud i seže pobeda poezije u razmeravanju lepote i izražajnosti. Suvišak izražajnosti gura stvaralačko delo u izobličenost dok, s druge strane, nedostatak izražajnosti oduzima lepotu. Toplina pesničkog dara Pauna Petronijevića usvojila je idealnu meru i oblik neophodnim činu stvaranja lepote, a slike te iste poezije uhvatile su taj čin u trenutku, kako bi lepota, ta moćna estetska droga, dobila pažljivu primenu.

Da je, upravo, lepota ona pokretačka vatra koja je u poeziji Pauna Petronijevića i živi izvor i jasno ogledalo, vidljivo je već na samom početku iščitavanja knjige Istrgnut Klas, (druga knjiga iz sabranih dela Pauna Petronijevića koje je priredio Milijan Despotović) u pesmi U beskonačnost širim ruke:

I za moje ruke daleko raširene
Slepile su se mnoge dobrote,
Smrtnih ljudi istrajnošću potopljene.
Kao i sve iskrene zamisli lepote,
Koji su radi i radi nisu,
Da osiguraju jedno mesto u raju,
U svoj svojoj gozbenosti i sjaju.

Međutim, da su polovi tame i svetla, lepote i grdobe, očaja i radosti možda i preblizu i da se zbog te nesnosne blizine ne može na pravi način predugo uživati u lekovitim svojstvima dobrote i blagosti, Paun Petronijević u pesmi Ja i nebo sažima i anticipira taj veliki zjap ljudske nesreće na malom prostoru ničije zemlje između suprotstavljenih polova.

Kad bih zagrlio nebo i video sebe među zvezdama
Pomislio bih da sam meteor u danu umiranja...

Pesma kao vrhunski razlog za pokušaj približavanja i stvaranja prisne veze između lepote koje opažaju spoljna čula i lepote unutrašnjih vrtova, pesniku Paunu Petronijeviću uliva hrabrost, i jedinu moguću odluku da radi sa tom zapaljivom materijom strasti i slika, i da je koristi u dobre svrhe.

U pesmi Moje pesme  Paun Petronijević poverava se tom božanstvu (pesmi) tanano, potiho, iskreno, smerno i smireno, u uverenju da božanski ideal ne može postati vidljiv sve dok pesnik ne završi proces stvaranja pesme, koja će sadržati njegovu verziju tog božanstva.

Zbog vas sam od sebe za glavu veći, zbog vas me
duša i srce boli,
I nekad želim da nikad nisam saznao
Za draž vaših reči,
Da sam kao drugi, bez «muze» rođen,
Ili da sam zelen list na topoli,
Što samo na vetru silnom od bure
Ponekad nečujno tiho zaječi.

Nežnost kojom se Paun Petronijević obraća pesmi prevazilazi uobičajene pesničke težnje da prilagode pesmu sopstvenim uvreženim predstavama o ulozi pesnika u tkivu pesme i jednim samosvojnim stilom donosi novi dah viđenja pesnikove misije na uzanim i teško prohodnim stazama promišljanja, na kojima pesma traži pesnika a ne pesnik pesmu.

Onog pesnika sklupčanog u nastajući prasak eksplozije duha a sve zbog vanvremenog spoja apoteoze sunca i apoteoze neba. Takvi posvećenici najveće umetnosti u istoriji sveta i i najsjajnijeg dragulja u istoriji umetnosti, utemeljeno i sasvim prirođeno prihvataju sentencu koja kaže: teorija da se ne može glavom kriz zid zapravo štiti zid a ne glavu.

Kompoziciona struktura knjige Istrgnut Klas sazdana je takoda niti između tematskih opredeljenja budu povezani ukrasom poznatijim kao metafora i to ne ma kakvom već snažno postojanom, utemeljenom metaforom koja intuitivno opaža sličnosti u različitim stvarima. Poglavlja u knjizi Istrgnut Klas - Okretanje u krugu, Meteor u danu umiranja, Kondir čulne vatre, Psalmi prirode, Iz čulnog tkiva, Izgubljen rubin, Zenice dajem svoje - najviše su slični muzici koja izražava dobru narav i kao takva predstavlja probni kamen izvrsnosti i nudi nesvakidašnji doživljaj, uživanje ali i razmišljanje o utučenosti a možda i najviše o sudbinskoj prevarnosti čije su žrtve najmanje krive: pesnici, znanje i razum jer pripadaju više umetnosti nego iskustvu.

Ideja zbirke pesama Istrgnut Klas nastaje iz svesno izgrađenog cilja da pesma ne sme zanemariti celinu u korist senke.

Likovi u poeziji Pauna Petronijevića dostižu širok dijapazon, od vaspitanog ukusa i detinje mašte, do indukcije i ingenioznosti u funkciji izgradnje monumentalnog spomenika jeziku. Jeziku, krepkom, vitalnom, zdravom, neuništivom. Jeziku neodvojivom od snage pesničkog traga i ukorenjenosti zvezdosjajnog poslanja.

O obilju pesama iz knjige Pauna Petronijevića Istrgnut Klas bilo bi neracionalno favorizovati određene pesme ili određena poglavlja. Taj zbir poetskih vrhova koji diraju tako da ucveljuju, iznedrio je pesme koje nikog ne ostavljaju ravnodušnim i koje potvrđuju da je uzdignutost nad smrću u harizmatičnosti jednaka uzdignutošću nad strahom od smrti. Te pesme mogu biti: Čovek, U bezgraničnost širim ruke, Moje pesme, Ova pesma, Kad zaboravim sebe, Trag u vidu, Dobro leto, Život, Sam sa sobom,Melanholija, Psalmi prirode, Trešnja moga detinjstva, Ponoć, Velika reka ima dubok vir, U očima se svet svršava, Slepilo, Devojka, Čarobni rubin, Pastir traži dno neba, Rađanja, Misli, Na dan,opsena, Trenutak sunca...

Znameniti kritičar estetike nemačkog romantizma Žan Pol (1763-1825) kaže i ovo:

Svaki pesnik rađa svog anđela i svog đavola. Bogatstvo ili oskudica stvorenja između ta dva pola određuje njegovu veličinu ili slabost. Ali pesnikova glavna zasluga jeste predstavljanje plemenitih likova. Veliki pesnici, ako imaju ključeve i jednog i drugog, treba da otvaraju vrata raja češće nego vrata pakla. Ko podari čovečanstvu moralno idealan lik sveca zaslužuje da bude kanonizovan.

Čitajući poeziju Pauna Petronijevića ostajemo u ubeđenju da iza nekih posebnih vrata klija, buja i zasijava raj ne mareći za beznađe u najbližem komšiluku. Paun je otkrio ključ za ta vrata.

I otvorio ih, još za života. •