artija.net # Biblioteka / Prikazi
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Elektronska
biblioteka
ARTiJA

Knjige » Prikazi

Autori » Reči i dela

Prikaz knjige - Čedomir Ljubičić - Milijan Despotović "Razgovor sa Sizifom"

Knjige » Prikazi


Milijan Despotović: “Razgovor sa Sizifom”, Beogradska knjiga, Beograd, 2009.

STRAST ISTINITE POUKE

Napisao: Čedomir Ljubičić

Čedomir Ljubičić

Započeti pisanje o zbirci poezije a ne osvrnuti se na odsjaje božanske vatre umetnosti nije ništa drugo do izdaja poezije. A uroniti i ispitati blagodeti umetnosti a ne pomenuti Platona može biti samo ignorisanje inteligencije.

Umetnost ne može biti podražavanje u običnom smislu, kaže Platon, jer iz ruke i mozga umetnika izlazi mnogo više nego što manifestuje obična i uvek dostupna priroda. Lepota, invencija i ingenioznost umetničkog dela ne objašnjava se vezama  između čula umetnika i spoljašnjeg sveta nego strujom stvaralačke energije koja je se ulila u njega pravo iz dubokih ideja ili razloga koje spoljašnji svet samo podražava.

Umetnik drži i formu i plan ne pomoću svojih očiju ili ruku, nego svojim učestvovanjem u umetnosti.

Koristeći se snagom strasti i slika za privlačenje pažnje, pesnik može promišljenim postupkom dodati već prisutnoj vrlini poezije pozajmljenu vrlinu istinite pouke. Tako će vešto korišćenje mašte uspešno pokazati posebnu moć poezije, i ujedno koristiti najvišim interesima čoveka. Poezija je dobro ludilo, koje isteruje zlo ludilo.

Najnovija pesnička knjiga Milijana Despotovića “Razgovor sa Sizifom” tkana i satkana od visokog intelektualnog naboja, refleksije i znalački prihvaćenog i prenesenog oštroumnog sagledavanja istoričnosti, filozofičnosti i mitske matrice takva je zahvaljujući apsolutnoj posvećenosti poeziji i njenoj osetljivosti za raspoloženje čitalačke publike i smisao teme. Tako oblikovanom poezijom Milijan Despotović dokazuje da je pesnik večni čovek. On je među nepotpunim ljudima jedini potpun. On je kazivač i imenilac stvari, jer je njegova moć izražavanja svojih utisaka jednaka njegovoj osetljivosti u primanju tih utisaka.

Upliv u matricu istorije, filozofije, mita i pradavne želje da se osvoji slika koja je svečanost za oči u pesmi Odbrana doživljava vrhunac pokretačke snage za upliv osećanja u misao.

Slušam te, Sokrate
dok me greje Heraklitova vatra,
a mislili su da je i ona iščezla
u ozbiljnoj igri rasprskavajućeg zvuka,
u vreme mentalne smrti dneva.

U razmišljanjima o knjizi Milijana Despotovića “Razgovor sa Sizifom” veoma je važno istaći i proplamsaj Despotovićevog aforističarskog impulsa koji u nekim pesmama takvom vrstom proosećanosti daje pesmi novi vid topline i životnosti.

Autentični pesnički talenat suptilno i nenametljivo sublimira jezik, motiv, sliku i semantiku u osobenom osvetljenom kutku za daljim i neutaživim prosvetljenjima.

U pesmi Divlji, sasvim divlji, Despotović iz vasionske fizionomije bola i odmora od bola napaja energijom volju za pevanjem i, istovremeno, diže glas protiv varvarstva nad duhovno uzvišenim, čistim i svetačkim u maniru pesnika kao večnog čoveka kome trojstvo delatnika, mislioca i govornika daju materijal a opet je on taj koji planira i gradi.

Vreme je ne činiti vek crnjim
kad rđava svetina nadire,
ne sluša proroka koji nejak čupa divlji koren.

Pesnički proizvod Milijana Despotovića oplemenjen je darom preciznog posmatranja i razboritog rasuđivanja. Taj i takav dar, nakon predanog iščitavanja knjige “Razgovor sa Sizifom” uveriće čitaoce da usklađenost motivaocionih sazvežđa i stilizovane veštine obrade usmerene prema opštoj emocionalnoj svrsi umetnosti oblikuje i uokviruje plodonosnu saradnju čuda i verovatnoće. Mudar izbor sižea u knjizi “Razgovor sa Sizifom” samo nas još snažnije umrežava u uverenjima da je naše doživljavanje umetnosti samo kopija našeg doživljavanja stvarnosti. A od te činjenice zavisi i prvi i svi potonji utisci.

Možda se paradigma prethodno izrečenog nalazi u stihu iz pesme Razgovor sa Sizifom.

Upornost je najbolji saputnik.

Ako vas ona ostavi
Bivate novi kamen,
I jao meni na ovom putu ka visu.

Otmenost, neosporive sentencije, sugestivnost u izražajnoj ritmici i metafora odbegla od kakvog dragog kamena da bi se nastanila u poeziji, dozvoljavaju u knjizi Milijana Despotovića da srž poetskog teksta bude svima dostupan i to se, ponajpre, prepoznaje u pesmama:

Na svom mestu, Odbrana, Ogledalo krvari, Konopčić, Razgovor sa Sizifom, Divlji, sasvim divlji, Dolazak kuće, Tačka i poljubac, Suviše ozbiljno za san, Geteu u Vajmar pismo, Mesečev zapis, Velika dušo Vizantije, U tuđem snu, Dešavaju se čudesa, Dovršena melodija neba, Sunce u zlavi, Tačka, Pismo i belina, Praznik suze, Goniči, Vlažne izustice...

Bilo bi krajnje nepošteno ne pomenuti jednog uglednog i gosta i aktera knjige Milijana Despotovića a to je Heraklit i jednu, od mnogih važnih misli, koja dovodi u vezu ideju logosa i Despotovićevu strast iskustvene pouke:

Borbom nastaju i nestaju sve stvari. Borba je roditelj i car svemu. Od jednih pravi ona bogove, a od drugih ljude. Jedni su robovi, drugi su slobodni ljudi.

Jedna od srećnik okolnosti razvoja Poezije, poetskog stava, mišljenja i delovanja je i to što vrlo često učenik prevazilazi učitelja. A prvopomenutog Platona je nadvisio njegov učenik Aristotel koji je u težnji da je sve što je tema rasprave dobije pravilnu definiciju o pesničkoj umetnosti govorio i pisao i ovo:

Pre svega pesnik treba da predstavi sebi događaje u svoj njihovoj živosti, pa da se onda preda sastavljanju priče i izrađivanju govora. Jer samo tako ako pesnik događaje veoma jasno pod sobom vidi, baš kao da je sam njima prisustvovao, može nalaziti ono što dolikuje i najlakše se kloniti onoga što se s tim ne slaže.

Sizifovski i usud i personifikacija uzaludnog posla može biti mala i dobro skrivena značka na reveru srpske poezije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. Ipak iznimaka ima i to, u prvom redu, među onima koji se odvaže na razgovor sa Sizifom, razgovor “na ravnoj nozi”. Sizif kažnjen zbog lukavstva i varanja ljudi, na kraju muka, dobio je priznanje najvećeg suparnika Autolika da je lukaviji od Sizifa i ponudi mu svoju kćerku za ženu. Obojica su bili ubeđeni da će iz te veze nastati najlukaviji čovek na svetu. I tako je i bilo. Rodio se Odisej koji je prevazišao i oca. I tako se zatvorio krug nad uverenjem da je ljudsko doživljavanje umetnosti samo kopija ljudskog doživljavanja stvarnosti proiznikle iz dionizijskog karaktera mita.

Milijan Despotović je pred zainteresovani pesnički svet doneo knjigu koja će još dugo ostati u rukama a još duže u kućnim bibliotekama u kojima će zauzimati posebno mesto. Nijedna knjiga se ne čuva tako kao knjiga poezije. Nijedan drugi tip intelektualca ne naziva se božanskim. •