artija.net # Biblioteka / Prikazi
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Elektronska
biblioteka
ARTiJA

Knjige » Prikazi

Autori » Reči i dela

Prikaz knjige - Tomislav Đokić - Milan Vlajković "Balkanski vigvam" (recenzija)

Knjige » Prikazi


Milan Vlajković: “Balkanski vigvam”,
Književni klub “Mirko Banjević”, Paraćin, 2009.

BALKANSKI VIGVAM
(recenzija)

Napisao: Tomislav Đokić

Balkanski vigvam
 

Kad neko počne da piše, makar i u poznim godinama, po pravilu se najpre opredeli za poeziju, a znatno ređe za prozu. Prava je retkost da neko, čim zakorači u svet literature, odmah počne da piše satiru. Tako (redak) primer je svakako Milan Vlajković iz Paraćina! Čim se latio pera, on je zagrizao najtvrđu i najkiseliju jabuku: jabuku satire! Od njene oporosti još mu bride usne, ali iz toga se rodila jedna veoma vredna knjiga: „Balkanski vigvam“!

Vlajkoviću treba čestitati što se odlučio na tako smeo korak. To je nesumnjiva hrabrost! A da bi tu vrlinu ispoljio na literarnom planu, njemu je umnogome pomoglo golemo ljudsko i profesionalno iskustvo (socijalni radnik). Bilo kako bilo, još jednom se potvrdilo da naše vreme, trulo vreme, traži nove Domanoviće! I evo, jedan mali „Domanović“ koji tek treba da nađe i da nakrivi šešir, upravo se „rodio“! U svakom slučaju, treba ga dočekati dobrodošlicom i osvetliti njegovo delo.

Ako je Radoje Domanović golgotu i tragikomediju ondašnje Srbije smestio u imaginarnu (a ipak prepoznatljivu) zemlju Stradiju, Vlajković golgotu i kome(n)diju savremene Srbije smešta u „daleku“ Indijaniju i tako sa prostorne „distance“ analitički posmatra navike i društveno-politička talasanja u plemenu Da su normalni, nikad ne bi bili tu. Pred našim očima poražavajuće i do kraja ubedljivo razgolićuje se životna zbilja u balkanskom „vigvamu“ koji neodoljivo podseća na toliko nam dobro poznatu, karikaturalno naherenu srpsku kolibu koja samo što nije pala. A ovde je sve, baš sve, i nakrivljeno, i trulo, i crvotočno, i sklono padu. U Indijaniji Mali mudrac, onaj što „piški uvis“ (ne: uz vetar), bolesno ambiciozan da postane Glavni mudrac, tj.Veliki, pred sobom gazi, melje sve, apsolutno sve, kao Cankarov Kantor! A u „toj“ zemlji ključ napredovanja je vrlo jednostavan i nepromenljiv: ne dirati poglavicu (Menadžera Ekspozita)! Osnovno pravilo u učmalom „rezervatu“ je: strogo poštovanje hijerarhije! Ovde se problemi večito zavlače pod tepih, a na Olimp se penju najnesposobniji. Svojevrsno apsurd je to što u zlosrećnoj Indijaniji na površinu ponekad ispliva i ženski „poglavica“! U vigvamu i okolo njega, gde sve vri kao u košnici (ali ne od rada) u modi je uvek čovek tipa Japajajac! Tu su i „skandal-majstori“, i bleferi, i foliranti, pa i oni koji su „i protiv onih koji su protiv“... Neizostavna je i poslovična srpska, pardon-indijanska, politička podeljenost: 50:50! Iako se čini da je to društvo koji sigurno stremi napred budući da ima „jasnu“ „strategiju razvoja rezervata“, čini se da baš zbog same „jasnoće“ te koncepcije „rezervat“ večito ostaje rezervat! Tu je sve u znaku spoljnog sjaja i unutrašnje truleži, a karikaturalnu dimenziju svemu dodatno daje južnjački čoček u vigvamu. U ovoj knjizi sve kipi i zaudara od šablonskog, izanđalog jezika birokratije! Tu je i „participacija“ i „edukacija“ i „transparentni demokrata“ i „javna diskusija“ (postoji li nejavna?) i „projekat“ i „stručni kolegijum“ i „sertifikat“ i, naravno „elita“! Recimo, zbog toga što sudbinu Indijancima kroji jedan Crveni veštac, i dabome, šupljoglavi Savet mudraca. U večitim političkim gibanjima „tamošnjeg“ podneblja nije lako utvrditi „da li je crno uvek crno i belo uvek belo“ budući da se često dogodi da je „crno belo, belo crno“ (priča „Javna dikusija“). Stoga ne treba da vas začudi ni ironična opaska samog pisca da je u ovom „plemenu“ „ljudsko pravo ugroženo samim sobom“. I ne samo to! Ovde je reč o „plemenu“ koje ne zna i ne želi da sazna da postoje i „ljudske obaveze“. A kad se sve sabere, ispada da svakodnevnica u „vigvamu“ neodoljivo liči na najneozbiljniju estradu! Taj utisak ne menja ni učešće svakog pojedinca „u nekom projektu“. To samo pojačava komičnu crtu društva u kome „čovek bez učešća u nekom projektu“ kao blizanac liči na Domanovićevog „čoveka bez odlikovanja“. I u naše vreme uvek nastrada onaj koji postavlja „suvišna“ pitanja posle toga neizostavno doživi „belaj“ a ne retko dobije i ''crveni karton'' (aktuelni sportski termin u službi literature). Na stranicama ove knjige vidi se i to da je naše vreme vreme manipulacija i vreme sveopšte papiromanije („umesto jednog obrasca, devet“). Priča o budućnosti „vigvama“ ne izlazi iz okvira bajke za naivne. A i kako bi drugačije?! „Jedna revolucija, druga revolucija, treća revolucija“ samo su lakirovka i bacanje prašine u oči lakovernim „Indijancima“! To je nekakvo prokletstvo sudbine budući da nijedan narod u lepšu budućnost ne može stići „unikatnom lokomotivom“ (vrlo ubedljiva metafora), onom koja je odavno „sišla sa svih šina“ i kojoj „nisu potrebni vagoni“. Očigledno, ta „lokomotiva“ suludo „grabi, grabi, grabi“ u haos, u beznađe! Zalutalost i besmislenost jednog sistema nije se mogla umetnički slikovitije i ubedljivije predstaviti! Možda je izlaz, ali samo prividno, u bekstvu „u drugi rezervat“?! No, došljak je i tamo primoran da se „ukoloteči“ budući da su pravi pobednici uvek „domoroci“. Dakle u svetu pakosti, u svetu bez počasti, pravog izlaza nema! Isto kao što je Domanović nedvosmisleno predočio tragičnu sudbinu u naučnika, i pesnika, i slikara (onih koji su se drznuli da unesu svežinu u ustajalost mrtvog mora), ovde je njegov sabrat Vlajković zaključio da i danas svaki borac za novo automatski postaje „jeretik“. U ovoj satiri (koja je vidan doprinos savremenoj srpskoj literaturi) Vlajković je raskrinkao i lažni „indijanski“ elitizam, i spregu birokratije i politike, i samoproglašene intelektualke, i zalutale tipove koji funkciju dobijaju kao '' nagradu'', i „edukatore“ koji mucaju, i političare gurmane, i one koji „znaju sve“, i one koji „trampe ribe za patku“. Naravno nije zaobišao ni priučene evropske „eksperte“ koji nam (pardon - njima - Indijancima) „proširuju“ vidike!

„Balkanski vigvam“ je celovito uspešna knjiga, ali neke priče treba nesumnjivo treba izdvojiti po kvalitetu. Najviši umetnički domet Milan Vlajković sigurno je ostvario pričama „Zamenici“, „Okrug“ i naročito „Eukacija“. U prvoj je prikazao čoveka koji celoga veka svet mora da gleda iz žablje i iz ptičje perspektive (istovremeno) koji uvek ima „onog gore“ i „one dole“, odnosno tip čoveka pritešnjenog i vrlo često (sa)mlevenog između dva mlina kamena. Druga priča je ostvarenje u nušićevskom maniru, podsmeh „sudbinskom značaju edukacije“, gde su stari (pohabani) pojmovi dati novom terminologijom, dok je treća („Edukacija“) maestralno delo satkano kao vrhunska alegorija o projektu „uz istu hranu više jaja“. Ovde se kao na dlanu vidi naša nakazna psihologija o tome kako je „tuđa koza puna loja“ odnosno kako je uvek „bolji edukator iz tuđeg jata“. Tkajući naizgled banalnu priču o guskama koje „edukuje“ „edukator“ iz drugog govornog profila (jednostavno rečeno: Ćuran - sa velikim Ć) i to sve da bi se dobio prestižni „sertifikat“, pisac svoju ironiju kao moćno oružje uzdiže do nivoa sarkazma i postiže pun pogodak. Na kraju, sve to „začinjava“ iznošenjem tipičnog balkanskog ućutkivanja od strane Gazde, uz iznošenje „genijalne“ novine i uvođenje novog profila „zanimanja“: prevodioca sa ćurčijeg na guščiji jezik.

I na kraju, može li pisac i „buntovnik“ Milan Vlajković da se pomiri sa poražavajućim društvenim stanjem koje opisuje („Zna se ko travu kosi, ko jaja nosi i, brate, koga kolju na kraju.“)?! Ne može, naravno, ali je malo verovatno da svojim britkim perom može izmeniti svet, a pogotovu začaurenu balkansku zabit. Pa ipak, bar će mu pasti kamen sa srca jer satira nije samo pružanje kažiprsta ka crnom, već i najbolji psihološki ventil. •