artija.net # Biblioteka / Prikazi
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Elektronska
biblioteka
ARTiJA

Knjige » Prikazi

Autori » Reči i dela

Prikaz knjige - Čedomir Ljubičić - Dušan Mijajlović Adski "Sudbina čoveka jeste demon"

Knjige » Prikazi


Dušan Mijajlović Adski: “Jedino priznajem svoje raspeće”,
Sven, Niš, 2010.

SUDBINA ČOVEKA JESTE DEMON

Napisao: Čedomir Ljubičić

Čedomir Ljubičić
 

Svako umetničko delo je istovremeno konkretno i apstraktno. Konkretno je zato što njegova sadržina pripada svetu prirode i života, apstraktno - što je njegova forma rezultat odvajanja uma od konkretnog sveta.

Svaka aktivnost uma proizvodi neko saznanje; kad ga umetnost ne bi proizvodila, ona bi bila uzaludna igra.

U najnovijoj pesničkoj knjizi Dušana Mijajlovića Adskog: Jedino priznajem svoje raspeće na pesnički iskustven način spajaju se ideal dovršenosti sa sugestijom celokupnog stihotvorenja pomoću nedovršenog što i predstavlja svojevrsan apsurd sve do trenutka dok ne postane očevidno jasno da je pesnik uobličio viziju svoje mašte i ostvario svoj lični ideal.

Na tako sazdanim temeljima poetika Dušana Mijajlovića Adskog uspeva da održi preko potrebnu ravnotežu između prenaglašene emocionalnosti i neoprezno upotrebljenih simplifikacija i sve to autentičnim stilom u kome su dve najsjajnije medalje britkost jezika i lucidnost misli. Upravo takav pristup pesmi najzaslužniji je što se čitalac kroz pesnički tekst kreće od slika pretpostavljenih mašti do velikih duhovnih istina.

Već u pesmi s  početka ove knjige  Bez tebe je tako tiho  dokazuje da vrednost koja nadvisuje i vrhove Olimpa ne zavisi od ideala, nego od ličnosti koja taj ideal ostvaruje svojim delom.

Bilo bi potpuno neodgovorno govoriti o pesmama iz knjige Jedino priznajem svoje rapeće, a ne pomenuti formu kojom Dušan Mijajlović Adski suvereno vlada. Prilog toj činjenici može poslužiti pesma: Uz vino i stih, gde uspešnost forme potkrepljuje nadvremeni ideal odolevanja patnji.

U pesmi Zašto li se život na smrt ne ugleda, pesnik jedinstvenom intuicijom  gazi po vrelom ognju pesme u nameri da naivne oslobodi od postojećih predrasuda:

Mislio sam da su priče
O TEBI
Izmišljene
da su strepnja i strah
preuveličali tvoju glad

Organ ljudske aktivnosti koji stvara umetnost je ono što se obično naziva maštom ili fantazijom. Nije to ona mašta koja se ograničava na povezivanje dve međusobno udaljene stvari. A ni čista igra fantazije koja se naziva fantastičnom. Mašta koja stvara umetnička dela ne izbegava stvarnost, već prodire u nju, hvata njen izgled, što je izjednačuje s načinom osećanja umetnika, i stoga otkriva ono što od stvarnosti izmiče saznanju uma. Pošto je čovek prvo iskustvo o spoljnjem svetu dobio preko čula, mašta je ona duhovna aktivnost koja ostvaruje sintezu čulnih iskustava.

U pesmi U svom gradu kao stranac, Mijajlović u krstaškom ratu protiv oljuđenja, otuđenja i drugih ljudskih opačina iz najbolje namere dokazuje da vrednost jednog umetničkog dela, ma to bila i jedna jedina pesma, ne zavisi od onoga što nadahnjuje, već od načina kojim je poriv gorkog pevanja obradio nadahnuće.

Ako želimo prihvatiti činjenicu da su poezija i književnost srećno odvojeni, ne zbog njihovih spoljašnjih obeležja, kao što su stihovi i proza već zbog njihove unutrašnje vrednosti, jer poezija ima univerzalni i večiti kvalitet, dok književnost izaziva interesovanje koje je vezano za mesto i vreme, to jest civilizaciju kojoj pripada, onda je Dušan Mijajlović Adski u pesmi A u oku jesen kaplje na najviši poetski pijedestal uneo sintezu  individualnog i univerzalnog, na način  na koji i nadu kao i pomanjkanje nje same  odiže  od zemlje i ustremljuje je plavom nebu kome, pak, hita zlatna pozadina u perspektivi:

U raju
lak sebi i drugima
samo ponekad pomenem
Adske dane na zemlji

Pesme koje se izdvajaju zrelim i svesnim služenjem pesničkoj misiji iz zbirke Jedino priznajem svoje raspeće, prvenstveno zbog duhovnih lepota koji mire božansko i ljudsko zatočeno u svakom dobrom pesniku, ponajpre su:

Bez tebe je tako tiho, Uz vino i stih, Zašto li se život na smrt ne ugleda, Isailov pas, Kosmet, U svom gradu kao stranac, Proce(s)p, Jedinstvena pesma, Strah od praznog, O inatu i ćuteku...

Najnovija pesnička zbirka Dušana Mijajlovića Adskog na najbolji način dokazuje da Adski sopstvenu vatru estetske misli  unutar granica lepote pevanja ne tretira kao umetnost maskiranja osećanja i unutrašnje patnje. Samrtan i ponizan pred Bogom on priznaje strah od smrti i kao takav u krupni kadar postavlja jednog jedinog čoveka i njegov sudar sa nemogućnošću da savlada strah od njene neminovnosti.

Potvrđena pesnička zrelost Dušana Mijajlovića Adskog donela je dve značajne stvari i za pesnika i za one koji su mu naklonjeni: hrabrost da se pesmom ozida bol i prisnu vezu između  lepote koju opažaju spoljašnja čula i lepote unutrašnjih vrtova i gajeva. •